Donosimo vam odlomak iz knjige “Čovek na putu zrelosti” akademika, lekara i neuropsihijatra Vladete Jerotića
Stara je istina da je čovek “dat i zadat”, dat je genetikom i, delimično, prenatalnim dobom. Prema prenatalnim psiholozima, učenje zapravo počinje u prenatalnom dobu, u razvoju, embriona i fetusa.
Embrionalni, ali naročito fetalni razvoj deteta u majčinoj utrobi od velikog je značaja za kasniji razvoj individue, pa pozitivni ili negativni uticaji majke (pre svega njenog psihičkog, a i telesnog stanja za vreme čitave trudnoće) odraziće se i na psihičko i na telesno stanje deteta. Idealna je pretpostavka prenatalne psihologije, kao i psihosomatske medicine, da je majka u toku trudnoće bila srećna i radosna žena koja je želela dete i koja ga nosi sa ljubavlju.
Uloga muža u ranijim vekovima, sporedna i zanemarena, u savremenom i civilizovanom svetu – zahvaljujući uvidima psihologa i psihoanalitičara u složen mehanizam funkcionisanja celokupnog muškog bića za vreme trudnoće žene – značajna je, nekad i odlučujuća, da li će i kako će žena održati plod i doneti ga zdravog na svet (verovatno da je veći deo spontanih pobačaja psihogeno uslovljen, a moguće da je tako i sa prevremenim i zakasnelim porođajem).
Fetus, jednom rečju, počinje da UČI prilagođavanje svoga telesno-duševno-duhovnog bića opštem majčinom psihičkom i telesnom stanju. Uzbudljiv zaključak prenatalnih psihologa, posle višegodišnjeg izučavanja stanja majke i deteta za vreme trudnoće, glasi: Fetus sve pamti! Kako, svako će se u čudu pitati? Putem ćelijskog (celularnog) pamćenja, odgovaraju naučnici.
Drugo, takođe uzbudljivo otkriće proučavalaca prenatalnog života deteta (psihologa, akušera i ginekologa) glasi: I fetus može da deluje na majku, a ne samo majka na fetalni život deteta! Dakle, ako su ova dosadašnja istraživanja, koja se nastavljaju, tačna, već embrion i fetus nije nikakva “neispisana tabla” (tabula rasa) jer, već od samog početka, donosi sobom složenost (i genetsku) i to u vidu različite jačine genetskog potencijala principa Ja, U ZAMETKU; na ove potencijale (u smislu da je nešto moguće i verovatno) uticaće u pozitivnom/negativnom pravcu već pominjani tok majčine trudnoće odnosno njene (i muževljeve) želje da rodi; a moguće je da majka (i otac) ostanu ambivalentni prema trudnoći, ili čak da ne žele dete (svesno ili nesvesno), a da ga majka ipak donese na svet.
Kada nas veliki pedagog i lekar u 20. veku Marija Montesori (u knjizi Upijajući um) da je svako dete do kraja druge godine (prema nekim drugim istraživanjima do kraja treće godine) “upijajući um”, šta reći o početku “upijanja” doživljaja pozitivnih i negativnih posle izazovnih otrkića prenatalne psihologije?
Kada pređemo na prve godine života novorođenčeta (najkasnije do kraja treće godine) svima stručnjacima koji se bave ovim dobom malog deteta – naravno ponajviše majci, ali i ocu – treba da je na znanje da sve što je Naučeno (u detetu) do određenog roka, ostaje u njemu trajno prisutno.
Otud sve traume, psihičke i fizičke u ranom uzrastu deteta, ostavljaju psihofizičku strukturu odraslog čoveka zavisnom od pomenutih trauma. Bezbroj psihičkih izopačenosti kod ljudi – sklonih kriminalu, laži, opojnim sredstvima, pa i ubistvu i samoubistvu– imaju svoj koren u potresima u najranijem dobu života, a čuli smo da su slični potresi mogući i za vreme prenatalnog života (neuspeo pokušaj pobačaja, na primer, ili iznenadno napuštanje muškog partnera koga žena voli).
Čitav budući život deteta, odnosno odrasle individue (na mogućem putu pema Ličnosti) – vreme je učenja. U tome učenju i sastoji se zadatost čovekovog životnog puta (osim datosti, o čemu je već bilo reči). Čovek je duhovno, intelektualno, emotivno i fizičko biće. U svakom od ovih neophodnih i dragocenih segmenata jedinstvenog ljudskog bića, neophodne su dopune, korekcije, bogaćenja – i to putem učenja.
Značajna knjiga Danijela Golemana Emotivna inteligencija pokazuje nam (i dokazuje) da se i naše emocije kao deo delimično nesvesnog i iracionalnog sloja u našem karakteru mogu (i moraju) ispravljati – učenjem. Pošto su nam emocije, saosećanja, nežnosti i ljubavi, najdragocenije, treba ih (celog života) negovati i to ispravljanjem, obogaćivanjem – opet putem učenja.
Sva četiri (ranije pomenuta) segmenta naše celokupne karakterne strukture, trebalo bi usavršavati tokom života, duhovni i emotivni deo napre i najviše. Duhovne zrelosti (ili tačnije, naprekidnog sazrevanja prema nedostižnoj savršenosti – zrelosti) nema bez relativne emotivne zrelosti, pa smo tako upućeni na brižno posmatranje i popravljanje našeg emotivnog života.
