Previše ambiciozni roditelji, koji od svoje dece zahtevaju da ostvare njihove lične snove i ispune sva njihova očekivanja, u mališanima neretko bude poražavajući osećaj nedostatka roditeljske ljubavi, nervozu i nezadovoljstvo, želju da se otuđe od društva i povuku u sebe, ali i ono protiv čega se ljudi najteže bore – anksioznost i depresiju.
Socijalni psiholog Vesna Tomić kaže za “24sedam” da deci najveći problem predstavlja to što roditelji svoje ambicije stavljaju ispred ljubavi koju prema njima osećaju.
Pokazivanje ljubavi
– Oni vole svoju decu, ali kad zahtevaju da ona ispune njihova lična očekivanja i ambicije, često zaborave da im tu ljubav pokažu. Mališani tada misle da im roditelji upravo tim zahtevanjem pokazuju ljubav, ali je oni drugačije zamišljaju, pa se osećaju nevoljenim i u njima se naposletku budi niz negativnih osećanja – objašnjava Vesna Tomić.
A, kako će se velike ambicije roditelja odraziti na decu, socijalni psiholog navodi da to zavisi od uzrasta te dece.
– Mališani predškolskog uzrasta na preterane zahteve roditelja najpre će odgovoriti buntom. Pokušaće da se spasu i odbrane, ali ubrzo će se povući u sebe, postaće nervozni, a možda i anksiozni. Sa druge strane, starija deca, koja su pošla u školu, ili će pristati da rade kako roditelji diktiraju, ili će se prikloniti lošem društvu – navodi naša sagovornica.
Nikad “bravo”
Kako ona objašnjava, previše ambiciozni roditelji retko pohvale decu kad ona to zasluže. To može, nastavlja Tomić, da na njih ostavi negativne posledice koje će se videti i kad ta deca odrastu.
– Kasnije će biti nesigurni u sebe, u svoje sposobnosti, imaće nizak stepen samopoštovanja, kao i nizak stepen samokontrole u društvu. Zbog toga je kvalitet odnosa između dece i roditelja ključan. Roditelji bi trebalo da porade i na stepenu ispoljavanja svojih ambicija – navodi naša sagovornica.
Njen kolega, sociolog Ratko Božović, kaže za „24sedam“ da mala deca ne mogu da se odupru željama ambicioznih roditelja, što ih kasnije može odvesti i u stanje depresije.
Zanemarene želje
– Zbog svog uzrasta ona ne shvataju šta se oko njih zbiva, pa o njima odlučuju drugi. Roditelji koji ne odigraju svoju zacrtanu životnu ulogu, žele da ih zamene deca, ne mareći za njihove sopstvene želje. Teraju ih da upisuju škole koje ne vole, da se bave poslovima u kojima ne vide nikakvo zadovoljstvo… Na taj način bude strah u svojoj deci, jer se ona uvek pitaju da li će zadovoljiti želje roditelja. Ako dete ne ispuni njihove želje, osećaće se loše, kao promašaj, nesposobnim, što ga kasnije može odvesti i u depresiju. Tada deca prestaju da žive svoj život. A trebalo bi da svako igra svoju ulogu, da se vodi svojim opredeljenjima, ambicijama i potencijalom – navodi Božović.
On problem vidi i u takozvanoj razlici u vrednosnom sistemu između roditelja i dece.
Kolevka ličnosti
– Nameću deci da rade ono što oni nisu u vremenu kada te stvari više ne postoje ili više nisu tako važne. U suštini, porodica više nije kolevka ličnosti kao što je bila u nekim prošlim vremenima – objašnjava Božović.
Sa druge strane, nije sve tako crno, ističe Vesna Tomić, i dodaje da ponašenje ambicioznih roditelja u nekim slučajevima deci može doneti i dobro.
– Ako roditelj koji nije imao mogućnosti da, recimo, igra balet, svira klavir ili uči jezike, pa zbog toga to predloži svom detetu, onda je to dobro delo, ali samo u slučaju ako dete predlog prihvati. U slučaju da ne prihvati, onda su posledice negativne, pogotovo ako ga roditelji zbog toga kažnjavaju. Takođe, ambiciozni roditelji ponekad decu podstiču na red i rad, što je isto dobra strana, ako se na pravi način predstavi – kaže ona.
Zbog roditeljskih ambicija završio na psihijatriji
Slučaj jednog mladića, koga su preambiciozni roditelji gušili svojim zahtevima, već odavno je poznat javnosti. On je, posle odličnog uspeha, napustio srednju školu i otišao na lečenje u psihijatrijsku ustanovu, i to zbog depresije s kojom se suočio zbog uloženog truda da zadovolji želje svojih roditelja.
– Radio sam sve da zadovoljim njihove ambicije, ali više nisam mogao da izdržim i više nemam snage ni za šta. U školi me niko ne razume niti prihvata, a isto je i kod kuće. Želim da napustim školu i društvo i krenem iz početka. Hoću da uradim nešto što ja želim, a ne moji roditelji. Shvatio sam da je vreme da upoznam sebe i svoje želje – izjavio je za medije taj mladić koji se, nakon nekoliko terapija sa psihijatrom, oseća bolje.
izvor: 24sedam.rs
