Prilikom ljutnje se dešavaju razne psihološke i fiziološke promene: lupanje srca, povećanje krvnog pritiska, adrenalina i noradrenalina. Okidač za ljutnju mogu biti razni spoljašnji događaji – npr. osoba može osetiti ljutnju prema određenoj osobi (radni kolega), ili npr. saobraćajna gužva može izazvati u čoveku ljutnju. Takođe do ljutnje mogu dovesti i unutrašnji događaji – psihička i fiziološka napetost (zabrinutost zbog ličnih problema), sećanje na traumatske događaje, kao i nepravedni životni ishodi.
Instiktivan način izražavanja ljutnje je agresivno ponašanje. Određen nivo ljutnje je i neophodan za opstanak, jer je ljutnja adaptivan način reagovanja na pretnju i pokreće snažna, često agresivna ponašanja, koja osobi pomaže da se bori sa napadačem.
Međutim, svakodnevni ljudski problemi ne zahtevaju fizičko obračunavanje sa „napadačem“. Nije poželjno, a ni moguće, napasti svaku osobu ili objekat koji osobu nervira ili frustrira. Zdrav razum, socijalne norme i zakoni ograničavaju ljude u izražavanju ljutnje.
Postoje ljudi koji teže kontrolišu svoju ljutnju od drugih. Razlog za to može biti sociokulturno učenje: ljudi su učeni da nije u redu izražavati ljutnju, ona se deklariše kao negativna. Kao rezulztat toga, ljudi ne nauče da izraze ljutnju na prav način i da je konstruktivno kanališu.
Drugi razlog je genetske ili fiziološke prirode. Neka deca su rođena osetljivija i iritabilnija, to se vidi još od ranog uzrasta. Istraživanja su pokazala da porodica ima veoma važnu ulogu – ljudi koji se lako naljute uglavnom odlaze iz porodica koje su haotične i nevešte u emocionalnoj komunikaciji.
Postoje tri načina kontrolisanog izražavanja ljutnje:
Asertivnost – To je najzdraviji način izražavanja ljutnje jer je neagresivan. Neagresivna osoba može jasno da izrazi svoje potrebe, dakle, njene potrebe mogu biti zadovoljene bez povređivanja drugih. Biti asertivan ne znači naređivati, biti nametljiv, već poštovati i sebe i druge, uz otvoreno izražavanje svojih želja, razmišljanja i osećanja, koje je adekvatno.
Potiskivanje – Ono se dešava kada osoba prestane da misli o izvoru ljutnje i fokusira se na nešto drugo, sa ciljem da zaustavi ljutnju i promeni je u konstruktivno ponašanje. Ljutnja biva potisnuta i promenjena ili preusmerena. Međutim, ovo ne može biti dobro ukoliko se ona „okrene iznutra“ i izazove hipertenziju ili depresiju. Jer ovaj način kontrolisanja ne podrazumeva njeno izražavanje. Ponekada to može izazvati patološke obrasce ponašanja i izražavanja ljutnje, kao što je npr. pasivna agresija (ćutanje, indirektna osveta) ili sarkazam, cinizam, hostilnost i drugi načini frustriranja i iritiranja drugih ljudi „bez očiglednog razloga“.
Smirivanje – umesto ljutnju potisne i u nekim slučajevima preraste u nekontrolisani bes, osoba može da smiriti ljutnju. Osoba ne mora da kontroliše samo svoje spoljašnje ponašanje, već može i unutrašnja osećanja i razmišljanja.
Ukoliko nijedna od ovih tehnika ne funkcioniše, vrlo je moguće da će neko biti povređen.
Da li se preporučuje „izbaciti to iz sebe“?
Ovaj način predstavlja opasan mit, jer neki ga ljudi koriste da bi opravdali svoj bes i povređivanje drugih. Istraživanja pokazuju da „izbacivanje iz sebe“ dovodi do eskalacije besa i agresivnog ponašanja, i to nikako ne pomaže osobi koja je ljuta (kao ni osobi na koju je ljuta) da reši problem ili situaciju. Jer – agresija rađa agresiju.
Ljudi koji se lako razbesne ne mogu prihvatiti stvari kakve jesu, tako da ih ona razbesni ako im izgleda nepravedna, npr. ako ih ispravljaju za sitne greške. Oni imaju nisku toleranciju na frustraciju, tačnije imaju doživljaj da ne bi trebalo biti izloženi frustracijama, uznemiravanjima ili neugodnostima. Tako da, „izbacivanje iz sebe“ ne menja uzrok agresije (nisku toleranciju na frustraciju), nego ga održava.
Osobe koje nisu naučile da prepoznaju svoju ljutnju i da je adekvatno izraze, sami sebe uvode u stanje besa, koji prouzrokuje strah i agresiju kod drugih osoba. Na taj način stalno uzrokuju sukobe, onemogućavajući rešavanje svojih problema. Međutim, ako potiskuju ljutnju, ljudi često vređaju druge, kritikuju sve i svakoga i na sve imaju cinične komentare. Nije iznenadjujuće da osobe kod kojih ljutnja upravlja njihovim životima nemaju uspešne odnose sa drugim ljudima. Cilj metode Anger Management je da kontroliše i ublaži ljutnju, tj. emocionalno stanje i fiziološku uznemirenost koje ona izaziva.
Nije ostvarivo da ljudi izbegnu i promene događaje ili ljude koji ih ljute i frustriraju, ali je moguće da nauče kako da kontrolišu svoje reakcije, umesto da njihove reakcije kontrolišu njih. Kada se osoba obrati savetniku, treba da mu kaže da ima problem sa ljutnjom i želju da ga reši i da se raspita o pristupu koji savetnik koristi. Jer, problem koji bi osoba mogla da ima je „stupanje u kontakt sa vlastitim osećanjima i njihovo izražavanje“.
Kroz adekvatan psihološki tretman, osoba sa izraženim problemom kontrolisanja ljutnje, može da promeni svoje reakcije za osam do deset nedelja.