Mir je preduslov svakog dobrog dela. U miru se stvara; u nemiru se ruši. U miru se sagledava dobro, u nemiru se najpre vidi ono što što nije dobro. Mir vodi u spasenje, nemir vodi u propast.
Zato je smirenje temelj vrlina. Tek kada čovek u sebi postigne smirenje, kadar je da gradi mir oko sebe i s drugim ljudima.
Kuda vode gordost i srebroljublje
Smirenje je vrlina da čovek ne misli visoko o sebi, već da u srcu svome pohranjuje ubeđenje da sve dobro što ima od Boga mu je dato i da on sam ništa dobro ne može učiniti bez Božje blagodati.
U Nagornoj Besedi Hristos prvu zapovest za postizanje blaženstva ističe: „Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko.”
Najviše visine, duhovne visine, dostižu siromašni duhom, oni koji su smireni.
Stoga patrijarh Pavle opominje: „Temelj zgrade evanđelskih vrlina je smirenje. Siromašni duhom vide koliko nam Bog daje, a koliko mi malo uzvraćamo i stalno osećaju svoju ništavnost.”
Nažalost, odavno, a pogotovo danas živi se u svetu gde je gordost postala način život, dok kroz „uska vrata” smernosti retko ko prolazi. Teži čovek komoditetu u vremenu datom mu da se iskaže, a retko ko krči put kojim se do blaženstva u večnosti stiže.
Pod uticajem smo spoljnoga sveta onoliko koliko mu se predamo. Ukoliko se više predajemo spoljnom svetu, utoliko smo manje posvećeni unutrašnjem „svetu”. I, eto, tako čovek gubi smirenje. Pošto ovaj svet, kako je odavno rečeno, „sav u zlu leži”. A tome su uzrok, ponajpre, gordost i srebroljublje.
U takvim prilikama nije neopravdano pitanje: može li čovek u takvom svetu imati smirenosti? Ima svetih ljudi, koji su pokazali da je to moguće. Potrebno je da čovek spozna sebe i svet oko sebe. Jer znanje na put izvodi i ka spokoju vodi, a neznanje je hod po magli. Prosvetljen čovek ne dopušta da svet (spolja) vlada njime, nego on „iz sebe” vlada svetom. Tako on, iz smirenja, krči svoj put spasenja.
Smiren čovek je zadovoljan i blagodaran na onome što ima, on je svestan sebe i prilika u kojima se nalazi, zna svoje mogućnosti i zna šta se od njega očekuje, pa ne luta u pronalaženju svoga mesta u svetu. Zna šta je cilj, čemu teži i šta hoće; spreman je za teškoće koje ga mogu snaći, da ih u miru iznese. Uzda se u Božju pomoć, veruje i zna da će nam On, kako napominje Sveti Jovan Lestvičnik, „neizostavno pomoći čak i više nego što zaslužujemo, samo ako se neprestano držimo dubokog smirenoumlja.”
Zato otac Tadej (Štrbulović), iguman manastira Vitovnica, savetuje: „Po svaku cenu sačuvaj svoj unutrašnji mir. Nemoj da daš svoj mir ni za šta na svetu, pomiri se sam sa sobom, pomiriće se s tobom i zemlja i nebo.”
Napominje da je savršenstvo hrišćanskog života – krajnje smirenje.
Sej mir, pa ćeš mir žnjeti
Sveti oci kažu da ideal hrišćanskog života nije činjenje čuda, isceljenje bolesnih, niti vaskrsenje mrtvih, već krajnje smirenje, i zato savetuju: „Sej ljubav, pa ćeš ljubav žnjeti. Sej mir, pa ćeš mir žnjeti.”
Arhimandrit Tadej podseća da je nemoguće steći mir ako smo puni zavisti i zlobe. I daje savet: „Treba da smo mirni. Bolje je trpeti uvredu, nego naneti uvredu. Ako pretrpimo uvredu, Gospod će nam dati snagu i mir. Ako ne pretrpimo uvredu, savest nam neće dati mira. Savest je Božanski sud.”
I još kaže: „Gospod će vas nagraditi mirom, ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu – smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izbija mir i radost.”
Nije isto smirenje tela i smirenje uma. I opet, tim povodom, da se pozovemo na zapažanje oca Tadeja: „Malo nas je poslušnih na ovoj zemlji, zato nas je malo i smirenih. Fizičko smirenje je lakše postići, međutim smirenoumlje je dar Božji. Smirenouman je toliko smiren da ga ništa ovozemaljsko ne može okrenuti, ništa uznemiriti, on je potpuno miran.”
Izvor: politika.rs