Vladeta Jerotić: Kakva je razlika između gordosti i samosvesti?
Samosvest se u psihologiji definiše kao “svest o samom sebi, o svojoj egzistenciji”. Čovek je jedino živo biće koje je svesno i samosvesno. On do svoje samosvesti dolazi relativno rano, u dečijem uzrastu, već negde oko treće godine, onim poznatim radosnim pokličem koji ne dolazi spolja, već iznutra, iz njega samog, iz same suštine njegovog bogolikog bića: Ja sam ja! – poklič koji tako mnogo podseća na Jahveovo javljanje Mojsiju: Ja sam onaj koji jesam!
Ovo Božije otkrivenje Mojsiju na Sinaju označilo je početak trajanja najličnije religije u čovečanstvu, judeo-hrišćanske religije, i, zatim, hrišćanske religije triju Ličnosti – Oca, Sina i Svetoga Duha. Ova religija je tako postala putokaz i škola svakog mogućeg razvoja ljudske individue, na njenom putu do L(l)ičnosti. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Samosvest je onda neophodan stupanj u ovome razvoju jer ona označava izlazak individue iz “roda, krvi i mase”, iz anonimnosti kolektiva i paganstva, put osvešćivanja sebe kao bogolikog bića, kao dela Božije zajednice (Crkve), kao osvešćenog bića sa određenim smislom i ciljem u životu. Bog želi i podstiče u nama samosvest, kao uviđanje i prihvatanje u čoveku Oca, koji ga je stvorio, Sina, koji se za njega žrtvovao, i Duha Svetog, koji ga nadahnjuje i prati na njegovoj kraćoj ili dužoj životnoj stazi. Bez razvijene samosvesti nema ni pristupa slobodi, pa ni slobodi biranja, ali onda je i čovekov prilaz Bogu (ako Mu uopšte pristupa) opterećen strahom i ropskom pokornošću. Nedovoljno razvijenu samosvest kod čoveka koristili su oduvek svi vlastodršci sveta (nažalost i oni u instituciji crkve), kako bi narod (i hrišćanski narod) držali u strahu, ali ne u strahu pred Bogom, već pred njegovim lošim zamenicima na zemlji, koji sebe uzdižu na stepen božanstva. Tako smo se približili drugom pojmu u Vašem pitanju – gordosti. Šta je ljudska gordost?
Najjednostavnije bi bilo reći, polazeći od tradicije Starog, a onda i Novog zaveta, da je gordost – pragreh, dok je neposlušnost Adama i Eve prema Bogu praroditeljski greh, izvedeni, posledični greh. Zavođenje prvih ljudi došlo je spolja, od vrhunskog zavodnika, palog anđela Lucifera (inače, doslovno, “nosioca svetlosti”) koji treba da je rekao: “Učiniću sebe jednakim Svevišnjem”, i povukao za sobom (u propast i smrt) kolebljive prve ljude. Nagoveštaj o padu Lucifera imamo, začudo, samo na dva mesta u Starom zavetu, i to kod proroka Jezekilja (28, 12–16) i proroka Isaije (14, 12–14) a onda je veličanstveno literarno prikazan kod Miltona (Izgubljeni raj) i kod Njegoša (Luča mikrokozma).
Zašto se Lucifer pobunio protiv Boga? Kaže se, iz zavisti. Tako je oduvek bilo. Tako je i ostalo! Gordost je ostala u prisnoj vezi sa zavišću, a zavisti nema bez gordosti. I zavist i gordost predstavljaju osnovno preljudsko, vanljudsko i ljudsko Zlo. Josif Brodski je, jasno i ubedljivo, ovako objasnio: “Zlo je vulgarno. Koren svih zala je teorija da si ti bolji od nekog drugog. Ljudi misle da su bolji od drugih i da im pripada više nego drugima. Tu počinje zlo.”
U više mahova, u mojim ranijim spisima, pominjao sam, za mene dosta ubedljivu pretpostavku dubinske psihološke škole Melanije Klajn, koja tvrdi da dete veoma rano počinje da oseća zavist. Ovo ne mora da znači da će svaki odrasli čovek biti celog života zavidljiv, ali teško je osporiti činjenicu da su svi ljudi, više puta u toku života, pokazivali jasne znake zavidljivosti. O zavisti su, uostalom, pisali i sveti Oci hrišćanske Crkve, sveti Vasilije Veliki, na primer. Šta želim time da kažem? Jednostavno to da su u osnovi svakog čovekovog sagrešenja prisutni zavist i gordost, jer zavist i gordost su “jednojajčani blizanci”. Treba li da podsećam da je gordost između sedam glavnih (smrtnih) hrišćanskih grehova, stavljena na prvo mesto! I to s punim pravom. Najpre, jer je to najstariji ljudski i preljudski (luciferski) greh, a onda i zato što svi ostali gresi stoje u vezi, primetnoj ili manje primetnoj (ali prisutnoj), sa ovim prvim grehom. Svaka naša borba sa gresima (ako smo se u borbu uopšte upustili, bilo u okviru procesa individuacije ili, mnogo bliže hrišćanskom pojmu spasenja, procesu oboženja) mora da počne, a nekad i da se završi, sa prepoznavanjem korena svih naših grehova: gordosti i zavisti.
Ukazao bih još na neiscrpnost sinonima u srpskom jeziku za pojam gordost. Pomenuću nekoliko: oholost, bahatost, uobraženost, samoljubivost, nadmenost, razmetljivost, obest, itd. Ne ukazuje li ova mnogobrojnost sinonima na dubinu i starost, raznolikost ispoljavanja, upornost trajanja i tvrdokornost održavanja gordosti kao pragreha i praroditeljskog greha!
Samosvest, dakle, kao Božija blagodet i dostojanstvo dato čoveku kako bi koračao sigurnom stazom i sigurnim korakom ka Bogu i – gordost, izopačena samosvest, koja gura čoveka sa Božije na lucifersku stazu, uvek sa mogućnošću da se (prepoznavanjem greha i kajanjem) čovek vrati na pravu stazu.
Često izgleda da nam ceo život prođe u kolebanju i nedoumici. Nismo li već često s mukom dostupne Božije samosvesti (svesti o Bogy, dakle), skliznuli u iskušenje kada zamišljamo da smo bolji od drugih ljudi! Često je ovakva borba između samosvesti i gordosti (između kojih je granica jedva primetna) zbilja, doživotna; odlučan znak u ovoj borbi je njeno osmišljavanje.
Izvor: rastko.rs
