Prema stručnjacima osećaj nesigurnosti u sumnje je povezan sa ranim periodom detinjstva. Ovih 6 stvari su glavni uzročnici.
Sumnja u sebe, iscrpljujuće i uporno osećanje, često se uzrok nalazi u našoj prošlosti, a ključan je period detinjstva. Međutim, identifikovanje ovih iskustava može biti suštinski korak ka prevazilaženju nesigurnosti.
U mnogim slučajevima, oni koji stalno sumnjaju u sebe su doživeli negativna ikustva koja su ih oblikovala. Ova iskustva su možda bila uznemirujuća ili zbunjujuća u to vreme, a njihov uticaj se često odražava na odraslo doba, utičući na ponašanje.
Važno je zapamtiti da ne postoje dva potpuno slična detinjstva i da nisu svi koji sumnjaju u sebe imali problematično vaspitanje. Ali obrasci postoje i oni mogu pružiti vredan okvir za razumevanje i rešavanje nesigurnosti.
Ova iskustva se kreću od emocionalnog zanemarivanja do preterane kritike, a njihovo prepoznavanje može biti ključni deo vašeg putovanja ka ličnom razvoju.
1) Emocionalno zanemarivanje
Emocionalno zanemarivanje tokom detinjstva je uobičajeno iskustvo među onima koji često sumnjaju u sebe u odraslom dobu. Ovo zanemarivanje može imati različite oblike, od prezirnih stavova prema osećanjima deteta do nedostatka emocionalne reakcije roditelja.
Kada se dečje emocije stalno ignorišu ili poništavaju, ono može odrasti sa osećem manje vrednosti. Ovaj obrazac može dovesti do uporne sumnje u sebe, jer pojedinac nastavlja da preispituje sopstvene emocije i misli u odraslom dobu.
Emocionalno zanemarivanje je često suptilno i može biti nenamerno od strane roditelja. Ne uključuje uvek otvoreno zlostavljanje ili zanemarivanje, što ga čini težim za prepoznavanje i rešavanje. Međutim, njegovi efekti mogu biti dugotrajni i duboki.
2) Preterana kritika
Preterana kritika u detinjstvu može značajno doprineti nesigurnosti u odraslom dobu. Kritika, posebno kada je dosledna i oštra, može učiniti da se dete oseća bezvredno. Ova osećanja mogu da se zadrže u odraslom dobu.
Kada je dete stalno kritikovano, ono može internalizovati ideju da nije dovoljno dobro. Može početi da veruje da su njegove ideje, pa čak i samo postojanje na neki način pogrešne. Ovaj način razmišljanja može dovesti do stalnog preispitivanja sebe i svojih odluka kasnije u životu.
Važno je napomenuti da nisu sve kritike štetne. Konstruktivna kritika može pomoći deci da uče i rastu. Međutim, kada kritika postane preterana ili se iznese na neljubazan ili oštar način, to može dovesti do štetnih efekata.
3) Nestabilno okruženje
Nestabilno okruženje u toku odrastanja, može doprineti razviku nesigurnosti dalje u životu. Nestabilnost može imati različite oblike, uključujući finansijsku nesigurnost, česta preseljenja, razdvajanje ili razvod roditelja. Takvo odrastanje može stvoriti osećaj neizvesnosti i nepredvidljivosti.
Deca se mogu boriti da formiraju dosledan osećaj sebe kada se njihove spoljašnje okolnosti stalno menjaju. Oni mogu dovesti u pitanje svoju sposobnost da donose odluke, uspostavljaju odnose ili postignu stabilnost u sopstvenim životima.
Ova neizvesnost se može preneti u odraslo doba kao sumnja u sebe. Pojedinac može dovesti u pitanje svoju vrednost, odluke i sposobnost da sebi stvori stabilan život. Možda se osećaju kao da su stalno na klimavim nogama, čak i kada su njihove trenutne okolnosti stabilne i bezbedne.
4) Visoka očekivanja
Visoka očekivanja tokom detinjstva, posebno kada su nerazumna ili nedostižna, mogu dovesti do nesigurnosti u odraslom dobu. Kada se dete stalno oseća kao da ne ispunjava očekivanja koje postavljaju njegovi roditelji, kasnije može da stekne utisak da nije dovoljno dobro.
Ova visoka očekivanja mogu se pojaviti u mnogim oblicima – akademski uspeh, sportska snaga, društvena popularnost. Iako je sasvim normalno da roditelji očekuju od svoje dece da se trude i postignu nešto, postavljanje previsoke letvice može dovesti do osećaja stalnog neuspeha.
Vremenom, ovaj pritisak da se ispuni visoka očekivanja može narušiti detetovo samopouzdanje i da dovede do hronične sumnje u sebe. Pojedinac može nastaviti da postavlja nemoguće visoke standarde kao odrasla osoba.
5) Konstantno poređenje
Neprekidno upoređivanje sa drugima tokom detinjstva je još jedno uobičajeno iskustvo koje može dovesti do nesigurnosti u odraslom dobu. Ovo poređenje može biti sa braćom i sestrama, školskim drugovima ili čak nerealno savršenim idealima.
Kada se dete dosledno poredi sa drugima, ono može razviti uverenje da je njegova vrednost uslovljena time da bude bolje od drugih, piše sajt Hack Spirit.
6) Netolerancija na greške
Odrastanje u okruženju u kojem se greške nisu tolerisale ili su bile oštro kažnjene može dovesti do nesigurnosti. Ova netolerancija prema greškama može da podstakne strah od neuspeha, navodeći decu da preispituju svoje sposobnosti i odluke.
Kada su deca kažnjena ili kritikovana zbog grešaka, mogu razviti nezdravu vezu između greške i neuspeha. Možda veruju da grešiti znači neuspeh, i stoga moraju biti savršeni da bi uspeli.Kao rezultat toga, kasnije u životu će izbegavati nova iskustva ili prilike zbog straha da ne napravi grešku.