Dečak kome je vuk bio čovek, a čovek vuk – Možda još i danas pleše sa vukovima

419

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, na tromeđi BiH, Crne Gore i Srbije, lovci su u čoporu vukova ugledali dečaka koji se kretao četvoronoške. Lovci su vukove pobili, a dečaka uhvatili, utovarili na kamion i povezli sa sobom. Tako se rodila priča o Ničijem detetu.

Dečak je bio u ranama i ogrebotinama, bio je neuhranjen, nije znao da priča. Niko nije znao odakle je, čiji je, niti kako je završio u šumi s vukovima.

Ovo ničije dete dovedeno je potom u centar za socijalnu negu u Travniku gde su mu jugoslovenske vlasti izdale matični list i nazvale ga – Haris Pućurica i tako mu dale i ime i veru. Dečaka su potom poslali u dom za nezbrinutu decu u Beogradu gde je počela njegova mukotrpna socijalizacija. Za pet godina u domu Haris je naučio da hoda na dve noge, da jede iz tanjira, da razume druge. Onda je njegov slabašni put ka prihvatanju u društvu prekinuo – rat. U proleće 1992. on je poslat po naredbi kao i druga deca vraćen u centar iz kog je i došao, u Bosnu, koja se spremala za ratni vihor.

Niko ga nikad nije tražio

Odakle je došao i kuda je tačno otišao Haris i dan-danas je misterija. Neki tvrde da su čuli kako je poginuo negde na ratištu u Bosni. Uglavnom, nikad se više nije javio nikom. A niko ga nikad nije ni tražio.

O tome šta se sve desilo kada je Haris došao u dom, govorio je njegov vaspitač Dragan Rolović.

„Bio je prilično visok. Procenili smo da ima 10 godina, ali možda je imao i 12. Zapamtio sam kako je dugačke ruke imao. Bio je plavušan, više svetlosmeđ, s plavim očima, bledunjav, svetle puti. Kad je tek došao kod nas, imao je hroničnu upalu sinusa i stalno mu je curio nos. Karakterističan mu je bio hod, malo trapav, mada on sam nije bio trapav, niti je fizički bio oštećen na bilo koji način. Bio je zdravstveno zapušten, neuhranjen, imao je ogrebotine i rane po telu, nije znao da govori i imao je problem s hodanjem. Kasnije se ispostavilo da nije znao da hoda u cipelama. Ali naučio je“, pričao je Rolović.

U početku su se s Harisom sporazumevali gestikulacijom, ali brzo je počeo da uči prve reči.

„Imao sam utisak da razume većinu stvari koje mu govorim. To nam je bio znak da je dete bilo u kontaktu s ljudima i da je nekad znalo da govori. Deca su mu pomogla da brzo savlada govor. Ona su se baš potrudila i na naše veliko iznenađenje ostvarila odličan kontakt s Harisom, štitila su ga, naučila ga mnogo čemu.“

Deca u domu ga zavolela

Haris se nije plašio ljudi, ali jeste nove sredine i tehnologije.

„Sve mu je bilo novo i nepoznato, puno dece oko njega, velika zgrada, svi mu nešto govore, nešto pokazuju… U početku je mnogo vremena provodio budan, nije spavao na krevetu, već na stolici, te ispod stola i na stolu u dnevnom boravku. Trebalo je vremena da nauči da spava u krevetu. Kada je prvi put video televizor, to je bila tragikomična situacija. Toliko se uplašio da smo ga za noge izvlačili ispod kreveta. Higijenske navike nije uopšte imao. Nije znao čemu služi česma, imali smo problem da ga naučimo da je koristi, kao i da ga okupamo, odsečemo mu nokte… Opirao se tome neko vreme. Ono čega se sećam jeste da je strašno bio vezan za stvari koje je dobio, čuvao je sve, od četkice za zube, pa nadalje. Bio je fasciniran klikerima i psima. Jednom je u naše dvorište ušao rotvajler, deca su se razbežala, a Haris mu je prišao, nešto mu rekao, uzeo za ogrlicu i doveo meni u kancelariju. Kako je samo mirno taj pas stajao pored njega…“, priseća se Rolović.

Pamti kako Haris, čak i kada je savladao veliki fond reči, nije mnogo govorio.

„Oko njega su bila deca, ali nikad ih nije provocirao, nije ulazio u konflikte s njima. Imao je i najboljeg druga, Žileta. Taj dečak je na neki način preuzeo brigu o njemu, a bio je jedan od najjačih i najinteligentnijih dečaka u domu u to vreme. Bili su baš bliski, što je za nas bilo iznenađenje, s obzirom na to da je Žile bio dečak sklon manipulacijama, svađama. On je Harisa naučio kako se drži olovku, kako se piše, kako se peru zubi, kako se kupa, mnogo puta smo ga zatekli mokrog jer mu je pomagao da se kupa. Žiletov odlazak iz doma je teško pao Harisu. Nije imao nikog tako bliskog. Nama, vaspitačima, Haris je bio posebno drag. Meni lično jer sam znao kakav je došao i kakav je napredak napravio za to kratko vreme. Umeo se on vezati i za nas, kad sednete pored njega, on se malo osloni na rame, tražeći nežnosti i pažnje, kao i svako dete. To mu kod nas nikad nije bilo uskraćeno“, napominje Rolović.

Nestao u vihoru rata

Haris je tih godina i dalje bio ničije dete, ali je imao kakav-takav dom. Nažalost, te 1992. Haris je vraćen u Bosnu i, kako kažu neki, obukli su mu uniformu i poslali ga u šumu, u rat. Imao je tada navodno 17 godina i više se nije vratio. Kažu i da ga je ubio zalutali metak, ali kao ni mnogo toga drugog, ni to se sa sigurnoću ne zna možda još i danas pleše sa vukovima.

Priča o Harisu bi možda i ostala zatrpana u ratnim strahotama da je vaspitač Dragan Rolović slučajno nije pomenuo Ani Tomović, pozorišnoj rediteljki koja je radila s decom u zavodu. Ona je priču prenela svom suprugu, reditelju Vuku Ršumoviću. Njega je toliko inspirisala da je odlučio da napravi film pod imenom Ničije dete. Film je premijerno prikazan na Festivalu u Veneciji, odakle se vratio s čak tri nagrade.

IZVOR: nova.rs

PODELI