Da li DETE koje još nezna ni da “obriše zadnjicu” treba da ranije krene u školu?!

Svaki roditelj zna koliko samo jedna godina može da znači u dečjem razvoju. Dok jednogodišnjak jedva može da hoda, dvogodišnjaka je teško stići. Četvorogodišnje dete nema sekund mira, uvek mašta, uvek pita zašto, dok petogodišnjak može da sedi i sluša malo duže.

Deca se nisu promenila, ali naša očekivanja jesu. Oni sada u školu kreću ranije nego što smo mi kretali, a uz sve te dnevne boravke kojih tada nije bilo, deca provode mnogo više vremena u školi nego što smo mi provodili. Od njih se očekuje da usvajaju određena znanja veoma rano, čak znatno pre nego što im njihove razvojne mogućnosti dozvoljavaju. Pre 20 godina u školu su deca polazila da nauče da čitaju i pišu. Danas se od dece očekuje da u klupe sednu sa azbukom u glavi.

I nije to samo ovde tako. Pre tačno 23 godine, anketa u Americi pokazala je da 31% učitelja očekuje da deca nauče da čitaju u vrtiću. A već 2010. taj procenat se popeo na 81. Uprkos tome što je nekoliko istraživanja pokazalo da rano prisiljavanje dece da uče slova može da im pričini veću štetu nego korist, očekivanja koja im se nameću neprekidno rastu.

I umesto da priznamo da je problem u sistemu, mi krivimo decu. Danas, deca koja u školu krenu a da nisu naučila da čitaju, budu etiketirana i osete kao da zaostaju za drugarima. To niko i ne pokušava da sakrije, nekima se čak otvoreno to i kaže.

Vrlo lako se lepe etikete nekakvih poremećaja i preporučuju posete stručnjacima. Sve samo zato što se dete ne uklapa u kalup, što nije isto kao i ostali. U školi, svi moraju biti isti. Ako ne mogu da sede mirno, slušaju pažljivo svih 45 minuta, eto etikete – hiperaktivan je; ima poremećaj pažnje.

Ovo je naročito primetno na zapadu, ali ni mi nismo imuni na slične trendove. A niko stvari ne posmatra ovako: danas se deca stavljaju u potpuno veštačko okruženje, postavljaju se pred njih jednaki zahtevi (iako je jasno da nismo svi jednaki), odvajaju se od porodice na mnogo duži period tokom dana nego ranije generacije i očekuje se da svi ispune određene, univerzalne standarde. Za neku decu, to je previše.

Nova studija  koju su sproveli i objavili naučnici sa Harvarda potvrđuje da nisu deca ta koja su problem. Problem su odrasli koji ih u klupe stavljaju prerano. Otkrili su da deca koja u školu krenu kao najmlađa u razredu imaju mnogo veće šanse da im se u nekom trenutku „nalepi” epitet hiperaktivan. Zaključak istraživanja je da deca jednostavno nisu dovoljno zrela za ono što se od njih traži.

Opet, roditeljima nisu potrebni istraživači i naučnici sa Harvarda da im kažu da je dete koje je tek napunilo šest godina na drugom nivou razvoja od onog koje je napunilo sedam.

Kako školstvo postaje rigidnije, ustrojenije, zahtevnije prema deci, kako krade sve više njihovog detinjstva, tako čini i sve više štete deci. Mnogi đaci jednostavno nisu u stanju da ispune nerealna očekivanja u pogledu savladavanja gradiva, a da ne govorimo o tome da se od dece koja imaju tek četiri ili pet godina u vrtiću očekuje da su u stanju da sede mirno i ponašaju se uvek u skladu sa pravilima. Ukoliko žele da trče, jure, skaču, igraju se, tu onda postoji neki problem.

A pošto je borba protiv sistema uzaludan posao, savet roditeljima je: ne šaljite decu u školske klupe ranije nego što je to neophodno.

zelenaucionica.com