Zoran Milivojević: Vek zaljubljenosti je prošao, sada su na ceni narcisi

2942

Da li ljubav traje tri godine? Da li su holivudski filmovi proizveli ili uništili romantiku, ili će joj glave ipak doći Fejsbuk? Zašto pravimo pogrešne izbore? Kada je prevara oprostiva, a kada ne? Pitanja poput ovih muče svakog muškarca i svaku ženu na svetu.
Prvo što vas pitaju kad počnete da primećujete svet oko sebe je u koga si zaljubljen(a), a ništa mnogo se ne promeni ni kad odrastete. Da li je ovo vek – možda milenijum – zaljubljenih i umemo li da razlikujemo pravu ljubav od zaljubljenosti? Treba li srce da boli da bismo znali da je ljubav prava? Jedan od najcenjenijih psihoterapeuta, čovek koji leči Srbe, Slovence i ostale Evropljane od pogrešnih uverenja, dr Zoran Milivojević, kaže za Nedeljnik da je njegov posao da ljudima ponudi opcije koje će ih naterati da razmišljaju jer “što imaju bolju mapu, to se kroz stvarnost lakše kreću, a manje razočaraju”.
Da li je ovo vek zaljubljenosti?
Nadam se da nije. Ljubav i zaljubljenost su dve potpuno različite emocije. Ljubav je emocionalno vezivanje za nekog. Zaljubljenost nije prirodno osećanje, ona nastaje kao društveni konstrukt, u onim društvima u kojima se idealizuje ljubav i veruje se da donesi večitu sreću u životu. Imate cele kontinente koji ne mogu da se zaljube. Recimo, u Aziji, tradicionalno se ne idealizuje ljubav i nemate zaljubljivanje kao emociju. Ona je nikla na Zapadu, a to donekle ima veze sa hrišćanstvom koje promoviše ljubav. U 12. veku imate vitešku, odnosno trubadursku ljubav, i tek sa Gutenbergom, štamparijom i pismenošću, ona postaje deo popularne kulture, prvo kroz ljubavne romane. Onda je nastao Holivud koji je do sedamdesetih praktično impregnirao kolektivno nesvesno šaljući slike lepih žena i muškaraca koji živeu bogatstvu, sjaju, glamuru. Tada su generacije poželele tako da žive, to im je obećano, to su videli svojim očima, i to su pokušali da ostvare u svojim životima. Počeli su da traže nekoga ko će se uklopiti u taj scenario. I tako su ljudi počeli da se zaljubljuju. Vreme zaljubljenosti je ceo 20. vek, a Zapad u 21. veku je doba narcisoidnosti, vreme ljudi koji postaju sebi dovoljni, zatvaraju se u sebe i verovatno osećaju neku vrstu usamljenosti.
Znači li to da je stanje (konstantne) potrebe da se bude zaljubljen, u stvari, zavisnost?
Ima i toga. Zaljubljenost je negacija ljubavi. Jer u ljubavi je bitan drugi, ne govorimo samo o partnerskom odnosu, već i majka, otac, sestra, brat, rođak, i ako je nekome od njih teško, žrtvovaćemo se zbog njih. To je ljubav. Kod zaljubljenosti postoje ljudi koji su zavisni od nje. Oni kažu “volim da volim”. To znači da njima, zapravo, nije bitan taj neko drugi, osim ako ne izaziva to prijatno osećanje zaljubljenosti, i bitan je samo dok izaziva to stanje. Kao što neki muškarci koriste žene kao seksualne objekte, tako neke žene koriste muškarce kao objekte za zaljubljivanje. Iskoristi ga da se zaljubi, a onda kad se ohladi, šutne ga da bi se zaljubila u drugog, trećeg, da bi opet treperila… Da biste voleli nekoga morate da ga upoznate. A da biste se zaljubili u nekoga, ne možete da ga poznajete. Jer ako ga poznajete, ne možete da ga idealizujete. Jedno isključuje drugo.
Zašto žene na listama idealnog partnera najčešće biraju nerealan lik iz filma ili romana, kao npr. Darsija?
Njihova predstava nije realistična, a to nije zahvaljujući i medijima, filmovima, romanima… Tu smo mi kao roditelji, zapravo, krivi jer pokušavamo od detinjstva da napravimo bajku. Imate dete, i mislite da je vaš glavni zadatak da mu pokažete da ga volite, i iz perspektive deteta to je bajka. Kad ono malo odraste, očekuje da se ta bajka nastavi, da ga umesto mame i tate, usrećuju”ona” ili “on”. Očekivanja su vrlo visoka, a kao takva su vrlo nerealna i vode u razočaranje, nesreću i usamljenost.
Gde je tu diskonekcija, kad čovek zna, a teži da živi kao u holivudskom filmu, zauvek zaljubljen?
Jedan od načina na koje ljudi grade svoje ja, jeste da žele da liče na svoje roditelje. Do pojave filma, ljudi su želeli da liče na svoje roditelje. A onda odlaze u bioskop ivide na filmu holivudske dive u fenomenalnim scenarijima, mjuzikl, lepi, muškarci, maniri…i sad na koga želi da liči, na svoju mamu, ili na onu tamo? Pa na onu tamo. Ona je svojim očima videla na bioskopskom platnu da to može tako i ako to može tako, onda to želi u svom životu. Tako funkcionišu ti vizuelni mediji. To je sve iluzija. Kad biste radili na stvaranju filmova, onda biste sasvim drugačije gledali na njih jer nema iluzije. Kad vidite našminkanu ženu, znate da je lepa zato što se našminkala. Ali vi vidite da je lepa i na neki način iako znate da nije takva, ona je takva.
To znači da je romantičnost precenjena… Koja je romantičnost uopšte “normalna”?
U Vavilonu postoji priča o Prijamu i Izi, kao Romeo i Julija, čiju su ljubav branili roditelji. Oni su se dogovorili da se nađu negde izvan zidina grada, i prva je došla Iza. Pojavio se lav koji je bio krvav jer je pojeo antilopu, i Iza je pobegla. Njoj je, međutim, ispala marama, koju je lav njušio i umrljao krvlju. Prijam dolazi kasnije, vidi tragove lava i krvavu maramu, misli da je Iza mrtva, uzme nož i probode svoje srce. Ona se vraća i vidi mrtvog svog voljenog Prijama i probode svoje srce. To je pedagoška priča o tome šta ne treba, otprilike “bile dve budale Prijam i Iza”. Većina tih tragičnih ljubavi i mitovi o njima bile su zapravo priče o tome kako ne treba, nosile su pedagošku poruku sledećoj generaciji. A mi kad čitamo, mislimo kako je to divno, ubili se zbog ljubavi. Mi terapeuti smo na neki način ekstremni jer imate proizvodni lanac ljubavi: imate poeziju i umetnost, a onda dođu kod nas ljudi koji hoće da se ubiju, depresivni su i usamljeni, mi stalno gledamo tu negativnu stranu. Zato i pričam ove priče jer se sa tim susrećem, jer romantičnost je po nama nerealnost. Da bi ljudi dobro živeli život moraju da imaju dobru mapu stvarnosti, da koriste te mape da bi se kretali kroz život. Realističnost je prava stvar a romantičnost je jedna vrsta zablude. To je ono dete u nama kojem je obećano da će biti kao u romanu, bajci, da će živeti srećno do kraja života.
Ako žude za romantikom, kako se onda dogodi da 89 odsto žena, kako kaže jedno britansko istraživanje, bude sumnjičavo prema kavaljerima?
Imao sam pet-šest momaka koji su došli da ih oslobodim džentlmenstva zato što mnogo urbanih žena funkcioniše po principu izazova. Muškarac mora da bude izazov, ako joj je dostupan, onda to nije to, ako hoće da bude sa njom, onda se ona gasi jer želi nekoga ko neće da bude sa njom, pa mora da se potrudi da bi ga zainteresovala i vezala za sebe. To je specifičan motiv za one ljude koji sebe ne cene. “Ja sebe ne cenim, i kad taj hoće sa mnom on nema pojma, jer ako hoće sa mnom, onda šta će mi. Ja hoću s nekim ko neće da bude sa mnom, pa ako ga nateram da bude sa mnom, tada ću dokazati da nešto vredim”. To je igra dokazivanja lične vrednosti. Čak i noviji priručnici za udvaranje muškarcima savetuju “budi duhovit i zabavan tri minuta, pa je onda 20 ignoriši”. To budi interesovanje, omogućuje seksualnu vezu, ali nema veze sa ozbiljnom vezom. Ono što mi kao terapeuti preporučujemo to je da neko biva sa ljudima koji hoće da budu s njim.
S druge strane, muškarci su inicijativu prepustili ženi, bukvalno shvatajući njeno osamostaljivanje. Je li to veće opterećenje za ženu ili za muškarca?
I jedni i drugi su usamljeni, to je posledica. Ono što je prednost polnih uloga, kad se zna ko je muško, a ko žensko, kad ih spojite, oni će igrati svoje uloge, a te uloge su komplementarne. U islamskom svetu, recimo, oni ugovaraju brakove, muškarac igra svoju prirodnu ulogu, žena svoju, i to funkcioniše. Zato što su komplementarne. I da dovedu drugog umesto te konkretne osobe, opet bi funkcionisalo jer su komplementarni, rodila bi se ljubav. Kada se izađe iz okvira polnih uloga, kad se one odbace, onda nismo muško/žensko nego smo svi u kategoriji “čovek”. I onda imate svašta, vrlo muževne žene i vrlo ženstvene muškarce, ti polovi se zamagle, ne znamo šta ćemo i vrlo je teško pronaći partnera. To je paradoks da što više ljudi trče za ljubavlju i što više glorifikuje ljubav, u realnosti je ljubavi sve manje, onda postaju razočarani, depresivni…
Zašto, onda, pravimo pogrešne izbore?
To je nastavak ove priče o zaljubljivanju. Ljudi iz različitih razloga imaju predstavu o tome kakav bi neki odnos trebalo da bude. Kad im se učini da neko odgovara toj predstavi, idealizuju ga, misle da moraju da se zaljube, jer srce ne laže. I onda se na pola puta razočaraju. A onda kažu, nije problem u mojoj predstavi nego u konkretnom čoveku. Tada počnu da traže nekog ko će se bolje uklopiti u tu predstavu. Taj ciklus idealizacije i razočaranja se ponavlja i onda negde posle 35. godine počnu da sumnjaju da nešto s njima nije u redu ako nisu uspeli da ostvare zadovoljavajući odnos. Ono što žene i muškarce povezuje u sve većem broju, to što nijedni ni drugi nisu spremni da odrastu. Jer gledaju živote svojih roditelja, kažu, to mi se ne sviđa, neću ja tako, a nekako misle da kad odrasteš moraš tako, to doživljavaju kao da će prestati da se zabavljaju u životu, pa onda stalno odlažu. Traže neke druge varijante, muškarac seks, a žene pokušavaju da se trajno zaljube u nekoga. To je pogrešno. Ako niste emocionalno vezani, onda ste usamljeni.
Francuski pisac Frederik Begbede ima teoriju da je ljubav oročena na tri godine…
Nije u pitanju ljubav, nego zaljubljenost. Ljudi koji vole nekoga, oni seksualno ceo život s njim dobro funkcionišu. Ali kad se neko zaljubi, on spaja emociju zaljubljenosti i seks i svaki čas bi vodio ljubav sa određenom osobom. Kad zaljubljenost počne da se gasi, onda polako prestaje i seksualna želja, i pojavljuje se kriza u odnosu. Ljudi misle da je snažna zaljubljenost dokaz velike ljubavi. To nije dovoljno, nisu dovoljni ni zaljubljenost, ni ljubav. Jako je važan koncept veze.
Da li je monogamija monotonija? Ili se možda, kako drugi tvrde, vraća u modu?
Sve zavisi kako gledate na to. Mnogi smatraju da ljubav koja donosi sreću treba da bude izvor dobrih osećanja i zato žene biraju muškarce koji su prijatni, u smislu da je on duhovit, zabavan, opušten, nikad joj nije dosadno s njim. Nije poenta da oni traže izvor prijatnosti jedno u drugom, da on nju zabavlja ili obrnuto, nego da predstavljaju tim koji živi život, a da dinamika dolazi iz spoljašnjeg sveta. Ti koji kažu da im je dosadno, oni su na neki način prazni, očekuju da ih neko drugi zabavlja, to nije dobro. Teza monogamija je monotamija je bezveze. To kažu ljudi koji nisu spremni za monogamiju.
Popularnost društvenih mreža je enormna. Da li su one stvarno pomogle ljudima da pronađu partnera ili su već upropastile postojeće veze?
Prilika ne čini nekoga lopovom, pa tako ni postojanje društvenih mreža. Znam ljude koji su iskoristili prednost društvenih mreža. Recimo,”on” je stidljiv, ima velikih problema da priča sa devojkom, ali zahvaljujući kontaktu preko “mreže”, uspeo je da se oslobodi i sada je u srećnom braku. Ljudi se najviše zabavljaju tu negde u dvadesetim i ako u tim godinama ne pronađu partnera,sužava im se izbor. Teško nalaze partnere, i onda im pomažu specijalizovani sajtovi gde biraju hoće li seksualnog partnera ili ozbiljnu vezu. Znam mnoge koji su pronašli partnera na taj način, ali znam i slučajeve kada su ljudi postali zavisni od toga, kada je žena otkrila da muškarac i dalje “lovi”, da “četuje” pod drugim pseudonimom, zadovoljava neke seksualne potrebe…
Postoji teorija po kojoj su muškarci svrstani u tri grupe: oni koji varaju, oni koji još ne varaju, ali razmišljaju o tome i oni koji ne varaju iz straha. Je li to banalizacija?
Jeste. Nivo testosterona svakako utiče na sklonost ka promiskuitetu, pojačava agresivnost i seksualnost. I na žene utiču hormoni, pa tako imate da je u sred ciklusa više privlače testosteronski muškarci, maljavi, snažni, a kad prođe ovulacija, privlače ih dobri “provajderi”, ne alfa nego porodični ljudi, topli, nežni. Naša predstava o muškarcu koji mora da vara ženu je bezveze.
Da li je to posledica balkanskog stereotipa?
Ako ste sa nekim to ne znači da će prestati da vam se sviđaju drugi. Ljudi ne idu u zatvor zato što pomisle da slome nogu, nego zato što mu stvarno slome. To nije prevara. U mom sistemu nije prevara ako fantazira o nekom trećem, a nema ništa s njim, to je fantazija, i nije prevara.
Ali, mnoge žene kažu da to jeste prevara i insistiraju da ih muškarci ne poštuju kada u njihovom društvu gledaju u druge žene?
Želja je opasna, neko kad želi. Sviđanje nije. Okretanje za drugim ženama i gledanje u njih ne smatra se kao lepo ponašanje. Šta će sad ta druga, koju je požudno pogledao, misliti o prvoj ženi, ili šta će neko sa strane misliti s kim je ona kad on tako juri žene. To je problem između dvoje, ali iza toga je jedna fantazija da ako on nju voli onda ona mora da bude najlepša žena na svetu. Nisi ti najlepša žena na svetu, ali si ti moja žena. To ja objašnjavam pacijentima ako imaju pse, vole ih i izvode ih u šetnju, gde sreću druge pse, lepše, bolje, pametnije, jače… Ali da li biste ga vi menjali za drugog? Većina ne bi, to je ljubav. Ne mora da bude najlepša da bi znala da će on sigurno ostati s njom. Možda su njoj mama i tata rekli da si najlepša na svetu i ona hoće da bude najlepša žena na svetu. Ali nije. To je deo zablude.
Kako naterati nekoga da bude veran?
Ne možete nikoga ni na šta naterati. To je stvar kritike, ukazivanje na negativne posledice određenog modela ponašanja života. Mislim da zapadna civilizacija polako sve više otkriva koliko smo pogrešno postavili stvari kada je u pitanju ljubav. I koliko se ta neka opsednutost ljubavlju pretvorila u svoju suprotnost, tako da mislim da ćemo u narednih desetak godina morati kolektivno da redefinišemo šta je to ljubav, a šta zaljubljenost, kako izabrati partnera i kako da spojimo srce i mozak.
Zašto se najviše prevara dogodi sa osobama koje poznajemo, prijateljima ili kolegama sa posla?
Ljudi reaguju na ono što vide. Zašto se vezuju za rijaliti šou? Kad pratite život tih ljudi iz dana u dan, onda postaju vaša porodica. I kad ste na poslu s nekim ljudima, onda ih vidite u raznoraznim situacijama, uspostavljate neki odnos, a često se pojavljuje i erotska komponenta. Tako ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama koji rade, koji imaju petak i subotu da izađu, ako nisu u vezi, gde da pronađu partnera? U klubu? Možda, ali retko. Postoji problem. Oni postaju upućeni jedni na druge i jedno englesko istraživanje kaže da se te veze najviše ostvaruju na poslu. S tim što to nije pametno, treba izbegavati emocionalne veze na poslu i u stambenoj zgradi. Zašto? Jer kad se odnos pokvari, kad se raskine, kad je tu neko jako nezadovoljan, onda jako boli. Treba da nastavite da se viđate s drugom osobom u drugim ulogama, i to komplikuje stvar. U nekim kompanijama se zbog toga takav odnos zabranjuje pod pretnjom otkazom.
Da li se ljubav kroz vreme promenila?
Ne, ljubav se ne menja, ljudi se menjaju. Ljudi imaju svoje predstave i žive svoja uverenja. Ljubav je emocionalno vezivanje jednog živog bića za drugo. Tačka.
(Izvor: Nedeljnik.rs)

PODELI