Životna priča – Džimi Hendriks

149

Pre više od četiri decenije, u sobi u londonskom hotelu, umro je jedan od najvećih umetnika, po mišljenju mnogih, najbolji gitarista u istoriji muzike, Džimi Hendriks, čiji život su obeležili razuzdani seks, droga i lude svirke.

“Zanimljivo je kako većina ljudi obožava smrt. Zapravo, rodiš se tek kad umreš. Moraš umreti da bi te cenili”, govorio je Džimi Hendriks, a delovalo je kako ništa nije moglo da zaustavi nadarenog gitaristu da njegovo prebiranje po žicama uveliko preraste eru epohalnih šezdesetih prošlog veka i sve turbulentne događaje koji su je obeležili. Besneo je rat u Vijetnamu, na ulicama Dalasa ubijen je Džon Ficdžerald Kenedi, a seksualna revolucija bila je na svom vrhuncu. Upravo tada muzika Džimija Hendriksa postala je simbol slobode i ljubavi. Ovo je priča o neprežaljenom levorukom gitaristi čiji stil do današnjih dana niko nije uspeo da iskopira.

Prošlo je četrdeset i pet godina od njegovog tragičnog odlaska pod nerazjašnjenim okolnostima, čime je dokazao da moto “živi brzo, umri mlad” ipak ima previsoku cenu. Iako se na omotu njegovog prvog albuma 1947. navodi kao godina njegovog rođenja, Džimi je došao na svet 27. novembra 1942. u Sijetlu, u državi Vašington. Njegova majka Lusil bila je Čiroki Indijanka, a sina je rodila u sedamnaestoj godini i dala mu ime Džoni Alen. Dok mu je otac Džejms Alen El bio na jednom od frontova tokom Drugog svetskog rata, njegova majka počela je da se leči od alkoholizma zbog čega se Džimi preselio kod rodbine u Kaliforniju. Nakon povratka sa fronta, otac ga je uzeo sebi, a kada je budućem muzičaru bilo trinaest godina, razveo se od supruge i sinu promenio ime u Džejms Maršal. Najranije detinjstvo mali Džimi proveo je igrajući se sa braćom Leonom i Džozefom i sestrama Keti i Pamelom, ali nakon smrti majke od ciroze jetre, postao je povučen i sramežljiv.

U tom periodu profilisao se i njegov smisao za muziku iako je njegova solo karijera trajala svega nekoliko godina. Prve akorde savladao je pre nego što je krenuo u školu, a fatalna zaljubljenost u muziku bila je prava stvar za njega. Kao dečak često je ludovao po sobi zamišljajući kako svira gitaru. Jednom prilikom mu je otac, koji ga je i naučio da svira, dao metlu da pospremi svoju sobu, a kada se vratio, pronašao je sina kako spava sa metlom u zagrljaju.

Džimijeva prva ozbiljna tinejdžerska ljubav bila je bela električna gitara koju je dobio od oca na poklon. S obzirom na to da je bio levoruk, instrument namenjen dešnjacima odmah je prilagodio sebi, pa je obrnuo žice. Više se nikada nije odvajao od gitare, čak ni prilikom izlazaka sa devojkama ili odlaska u toalet. Bio je to period kada su mu priznanja bila daleka, a prvi muzički korak rezultirao je padom. Bend s kojim je vežbao imao je probe u podrumu sinagoge, ali jednom prilikom došlo je do ozbiljne tuče, pa su se mladići razišli. Za tamnoputog gitaristu muzika je bila ispred školskih obaveza, tako da srednju školu nije ni završio.

Kada je već uživao na krilima slave, objasnio je predstavnicima sedme sile kako je pred kraj šezdesetih godina bio izbačen iz škole zbog mladalačke ljubavne veze u koju se upustio sa belkinjom, dok je službeno saopštenje sadržalo izveštaj o njegovim lošim ocenama i brojnim neopravdanim izostancima zbog čega nije uspeo da se domogne srednjoškolske diplome. Ipak, u biblioteci “Garfield High School” koju je pohađao i danas stoji njegova bista. Zbog buntovnog života u mladosti, čak dva puta hapšen je zbog vožnje ukradenih automobila, a od policije je dobio ultimatum: dve godine zatvora, ili odlazak u vojsku. Odabrao je da se prijavi u 101. vazduhoplovnu diviziju gde se trudio da ostavi što lošiji utisak. Iako je prema njegovom kasnijem obrazloženju razlog napuštanja padobranaca bio zdravstveni problem jer je prilikom skoka padobranom slomio skočni zglob, muzički svet dugo su potresale priče o njegovoj sklonosti ka homoseksualizmu.

Nakon dvogodišnje vojne avanture iz koje je bio časno otpušten 1962. godine, zakoračio je u svet muzike. Nikada se nije javio porodici, već se zaputio u Tenesi gde je sa prijateljem, basistom Bobijem Koksom, osnovao bend “The King Kasuals”. Preseljenja i svirke potrajale su do 1964, kada mu se sreća nasmešila, pa mu je prelazak u Veliku jabuku doneo mnoštvo prilika koje je trebalo samo pametno iskoristiti. Jedna od njih bila je i njegova devojka Litofejn Pridžn koja je na muzičkom polju imala uticajne veze, a nesebično ih je delila sa gitaristom. Već u februaru, Hendriks je osvojio prvo mesto na amaterskom takmičenju, što mu je dalo dozu samopouzdanja. Proboj na njujoršku scenu nije bio nimalo lak, pa se muzičar neretko služio šarmom koji je damama bio neodoljiv.
Lomio je ženska srca, a do danas nije demantovana urbana legenda o njegovoj kratkoj romansi sa glumicom Brižit Bardo 1969. godine. Ipak, ključni period za njega dogodio se četiri godine ranije. Potpisao je trogodišnji ugovor sa Edom Čelpinom i osnovao grupu Jimmy James and Blue Flames s kojom je nastupao u Cafe Wha.

To kultno mesto već tada su posećivale renomirane zvezde poput njegovog velikog uzora Boba Dilana, Rolingstones-a, Beatles-a, a Linda Kejt, devojka Kita Ričardsa sprijateljila se sa Džimijem i upoznala ga sa menadžerom i producentom popularnih Britanaca. Hendriks im se nije dopao, ali Lindino oduševljenje gitaristom nije jenjavalo pa ga je preporučila i basisti Animals-a, Čezu Čendleru, koga su Hendriksove mogućnosti očarale zbog čega ga je nagovorio da ode u London. Od tada više nije bilo prepreka za njegov vrtoglavi uspeh.

  Vulgarnost u interpretaciji koju je koristio u izobilju oduševila je čitav muzički svet, ali i publiku koja je u prvi mah bila uglavnom belačka. Džimi je u britanskoj prestonici pronašao i svoju srodnu dušu, bend Experience koji su činili Noel Reding, Mič Mičel i Hendriks, a hitom “Hey Joe” ušao je u legendu. Svi važni londonski klubovi želeli su tu muzičku atrakciju na svojim pozornicama, a publika je ludela za majstorom u belom odelu sa šeširom širokog oboda za koji je obično bilo zakačeno nojevo pero.

Njegov psihodelični bluz bacao je obožavaoce u trans, a privlačni muzičar bio je dovoljna garancija za pune klubove. Bez obzira na sve, pred njim je bio još jedan izazov – SAD, jer je kod kuće bio daleko od statusa zvezde. Na preporuku Pola Makartnija otišao je da svira na dobrotvornom koncertu Monterey Pop Festival nakon koga se probiou vrh američke lestvice. Povratkom u Britaniju, njegova uzlazna putanja se nastavila.

Objavio je album Axis: Bond as Love koji je prikazao muzički napredak, a njegove pesme prerasle su u glas generacije. Uz Džoa Kokera, svoju najbolju drugaricu Dženis Džoplin i druge velikane, svirao i na legendarnom Vudstoku opirući se svakoj tradiciji. Međutim, uskoro su počeli i problemi.

Tokom turneje po Švedskoj demolirao je hotelsku sobu zbog čega je bio uhapšen. Ritam nastupa postao je gotovo samoubilački jer su Experience stalno nastupali širom SAD-a. Anegdote kažu da je Džimi nakon završene turneje svratio u rodni Sijetl gde je u gimnastičkoj dvorani bivše škole u osam ujutro odsvirao koncert sa školskim bendom. Životni stil: seks, droga i rokenrol vremenom je počeo da uzima danak. Uz rasprodate dvorane, išli su i problemi sa zakonom.

Džimijeva strast, heroin i hašiš, malo-pomalo uništavala je sjajnu karijeru. Mada je uspevao da se oslobodi optužbi, LSD ga je konačno uzeo pod svoje pa je zbog toga bio sve manje raspoložen za svirku. Tako se na koncertu u Medison skver gardenu nakratko obratio publici i posle svega dve odsvirane pesme otišao sa scene. U privatnom životu događalo mu se sve i svašta. Iako se nikada nije ženio, dobio je dvoje dece iz dve kratke afere, ćerku Tamiku Lorens 1966. sa bivšom prostitutkom Dijanom Karpenter i sina Džemsa Henrika Danijela Sandkvista 1969. sa Šveđankom Evom Sandkvist. Priznao je oboje naslednika, ali nijedno od dece nije stavio u svoj testament.

A onda poput groma iz vedrog neba, 18. septembra 1970, najtalentovaniji muzičar dvadesetog veka iznenada umro u londonskom hotelu Samarkand. U sobi s njim bila je njegova devojka Monika Deneman, čije se svedočenje o nesreći menjalo od razgovora do razgovora. Neki mediji spekulisali su kako je skončao od smrtonosne kombinacije tableta za spavanje, drugi su pisali da je smrt nastupila zbog gušenja u snu izazvanog povraćanjem… Tek znatno kasnije slučaj je razjasnio Džon Banister, doktor koji je te noći pokušao da ga spase.

Količina vina prolivena po njemu, ali i u njegovom telu, bila je neverovatna. Ne samo da su mu kosa i odeća bili potpuno slepljeni vinom nego su mu i želudac i pluća bili puni ovog pića”, ispričao je lekar, a sumnja je pala na Hendriksovog menadžera Majkla Džefrija koji je želeo da se domogne njegova dva miliona na koliko je glasilo njegovo životno osiguranje. U sobi je pronađen i papirić koji je nekima poslužio kao dokaz o samoubistvu jer je prethodne noći napisao: “Životna priča brža je od treptaja oka, priča o ljubavi tek je ćao ili doviđenja, dok se ponovo ne sretnemo”. Na poslednji počinak u Sijetlu ispratili su ga svi koji su imali prilike da se očešu o njegovu muzičku veličinu, a svojim završetkom samo je potvrdio ono što je i sam zapisao nekoliko godina ranije:

“Brzi voz ih je odveo daleko i zauvek su živeli srećno i fanki i izvinjavam se, mislim da čujem kako moj voz dolazi…”

Izvor: Story.rs

PODELI