Vladeta Jerotić : ŠTA NA PSIHOLOŠKOM JEZIKU ZNAČI “BAKSUZAN” ČOVEK?

Svaki neuspeh u životu čoveka, bilo da je reč o nekoj njegovoj intimnoj drami ili drami društvenih razmera, prouzrokuje određene reakcije koje su karakteristične za svakog čoveka posebno. Dok jedna vrsta ljudi na prvi veći neuspeh reaguje povlačenjem iz svake dalje životne borbe, demonstrativno se ograđuje od svake situacije koja bi ih podsetila na pretrpljeni poraz, gradeći pritom sve čvršće i prividno bezbednije brane, druga vrsta na svaki doživljeni neuspeh reaguje još žešćim i odlučnijim postavljanjem zahteva sebi da se borba nastavi sve dok ne dovede do željenog uspeha. Ukoliko je takav cilj uopšte ostvarljiv i ne spada u sferu neurotičnih Ja-ideala, takve ljude smatramo vrlim borcima koji ostvaruju svoje ciljeve. A ciljevi ljudskog stremljenja, u svojoj suštini, gotovo su uvek isti: zadovoljavanje dvaju osnovnih nagona svekolike ljudske delatnosti – Erosa, pod kojim, zajedno sa Frojdom, podrazumevamo seksualni i nagon samoodržanja i potrebu za važenjem, moći. Kako ovakva formulacija čovekovih osnovnih težnji izgleda u prvi mah jednostavna, uprošćena i gotovo bi se reklo siromašna! Ali i sastav čovekovog tela je na prvi pogled jednostavan, sastavljen od nekoliko desetina prostih hemijskih elemenata; konačno, i čitav život je nastao od nekoliko prostih aminokiselina koje su stvorile prvu belančevinastu materiju iz koje je potekao sav život.

U osnovi svake složenosti je nešto prosto i jednostavno; ono što nas zbunjuje, u čemu se nimalo lako ne snalazimo, to su beskrajne kombinacije koje je nama još nepoznata životna dinamika ostvarila s ovim prostim osnovnim elementima života. Ako hoćemo zbog toga da otkrijemo bilo kakav mehanizam fizioloških, psiholoških ili patoloških složenosti u čoveku ili prirodi, moramo u eksperimentalnoj laboratoriji i našeg duha i fizičke stvarnosti da izvodimo često beskrajan, u svakom slučaju vremenski veoma dug i na kraju ponekad uzaludan pokušaj ponavljanja i bioloških i psiholoških operacija, koje su i same u toku miliona godina vršene dok nisu dale gotov rezultat, koji nam je i dalje zagonetka. Ovako rade biolozi kada hoće da otkriju upravo onu jednu presudnu kombinaciju aminokiselina koja je dovela do formiranja prvog života, tako rade naučnici pre nego što im uspe da izdvoje uzročnika neke teške bolesti, slično postupaju psiholozi i psihijatri pre nego što otkriju neku zakonitost u psihičkom životu čoveka. Zbog navedenih razloga je i borba čoveka za ostvarivanjem dveju osnovnih nagonskih težnji u njemu veoma raznovrsna, pa onima koji se profesionalno ili zbog drugih razloga bave otkrivanjem sredstava i načina kako pojedinci doživljavaju uspehe ili neuspehe u ovoj borbi nije lako da pokažu i dokažu koji je faktor u spoljašnjem ili unutrašnjem životu nekog čoveka bio presudan u odlučivanju njegovog uspeha ili neuspeha.

Ovakvo istraživanje nije ni u kome slučaju besmisleno, pošto i pojedinci i čitava društva traže najbolje načine i mogućnosti kako bi sa što manje ličnih oštećenja, ali i oštećenja drugih, najbrže dospeli do nekog pretpostavljenog cilja. Ako ostavimo po strani pitanje da li takav cilj uopšte postoji i da li je on dostižan i nije li čovek u suštini biće koje je nekakvog prelaznog tipa, još I uvek samo na putu ka dostignuću nečeg što i sam još ne ume da definiše (neka sveljudska harmonija, besmrtnost?), onda je za takvog istraživača ljudskih puteva ka uspehu ili neuspehu posebno zanimljiv jedan tip ljudi koji je sam narod još davno i na svim jezicima sveta nazvao najtačnije: baksuzan čovek. I na polju ovog istraživanja Frojd je bio jedan od prvih koji je u svome radu Oni koji stradaju od neuspeha osvetlio u prvi mah nerazumljivu psihologiju ljudi koji u borbi za neki životni cilj doživljavaju uglavnom samo poraze. I to poraze, često, tek onda kada su postigli željeni uspeh ili cilj.
Reč je o ljudima koje svi poznajemo, kojih uvek i svugde ima oko nas: koji upotrebe sva moguća sredstva, najčešće tačno i odmereno, u dostizanju nekog željenog uspeha, na primer u osvajanju erotično- seksualnog partnera ili nekog položaja u društvu, i koji u trenutku kada je ovaj cilj dostignut i uspeh prisutan, odjednom zataje i dožive neku lakšu ili težu katastrofu. Polome, na primer, ruku ili nogu, razbole se od neke ozbiljnije bolesti, ili prosto postanu apatični ili depresivni. Koliko ima studenata koji posle sasvim marljivih priprema za neki ispit ili odustanu od ispita ili na njemu padnu, ili drugih opet koji pošto se svojski namuče oko priprema za neki bolji položaj u društvu, u trenutku kada ovaj položaj dobiju, pokažu se savršeno nesposobni da ga uspešno i obavljaju. Nije mali broj ni onih ženidbenih kandidata koji posle dugih priprema i spremanja na zajednički život sa
bračnim drugom, pred samo venčanje odustanu ili prosto pobegnu. (Među ovakvim bilo je i velikih ljudi, na primer Kafka ili Kjerkegor.)
U čemu je tajna ovog neuspeha u uspehu? Posle Frojda, ovim zanimljivim psihološkim problemom naročito su se uspešno bavili psihoanalitičari Teodor Rajk (Uspeh i nesvesni strah od savesti), Laforg (Psihopatologija neuspeha) i Meninger (Čovek protiv samog sebe). Naravno da su oni opisali više tipova ljudi koji doživljavaju, često u toku celog života ponavljanje jednog istog fenomena: straha od uspeha. Opisaćemo samo nekoliko tipova.
Jedni, zapravo, nikad i ne postignu uspeh, jer uvek iznova, što se više približavaju cilju, nesvesno, sve više stvaraju sebi teže i nepremostivije prepreke koje ih sprečavaju u napredovanju.  Drugi, opet, u toku svog napredovanja ka uspehu, tačno osećaju da sredstva koja upotrebljavaju u ovoj borbi nisu ni dovoljno moralna, niti zakonski opravdana, pa kada je cilj postignut ili ne doživljavaju nikakvo zadovoljstvo od uspeha, čak postaju depresivni, ili jednim potezom poništavaju čitav zadobijeni uspeh. Nije malo onih ljudi koji zbog najrazličitijih trauma koje su doživeli u detinjstvu i kasnije stvaraju u sebi neku neurotičnu ravnotežu, pri kojoj i ne očekuju nikakav uspeh, jednostavno zato
što smatraju da ga nisu ni zaslužili. Obično je u periodu duševnog razvoja takvih ličnosti prestrogi autoritet jednog od roditelja proizveo neizgladiv konflikt između Ja i Nad-Ja u ovakvoj psihi. Prestroga savest, nastala identifikacijom sa prestrogim roditeljem, sprečava takvog čoveka da u miru i radosti doživi bilo kakav uspeh. Taj sukob Ja i Nad-Ja u nesvesnom, a delimično i svesnom delu ličnosti nalazi se u osnovi i nekih drugih pomenutih i nepomenutih tipova “baksuznih” ljudi.

 Sve dotle, naime, dok se želja nalazi u carstvu fantazije ovakve ličnosti, ona je spremna da joj se preda i sebe njome zadovolji.

 Od momenta kada ova željena fantazija “zapreti” da se i u realnosti ostvari, ličnost sve čini, naravno nesvesno, da stvori u spoljašnjem životu takve prepreke koje neće dozvoliti da se želje stvarno i realizuju. Evo, još jednog primera kako čovek može sam sebi da stvori neprilike u spoljašnjem svetu, potpuno nezavisne od stvarnih uslova socijalne sredine u kojoj živi. Naravno da ukoliko i ova društvena sredina, sa svoje strane, svojom strukturom nije naklonjena realizaciji nekih želja pojedinaca, krug se zatvara i uspeha nema na obe strane. Izneli smo samo nekoliko tipova ljudi omađijanih unutrašnjom sputanošću svoje neurotične ličnosti, koji uvek iznova doživljavaju neuspeh, ili kada je uspeh ipak postignut sve čine da bi ga poništili. Nije bilo reči o brojnijim primerima neuspeha onih koji se sapliću o često i suviše surovu realnost spoljašnjih okolnosti.

(Vladeta Jerotić, odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)