Vladeta Jerotić:  Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku?

Veoma sam sklon takvom uverenju, i kao hrišćanin i kao psihoterapeut. Zar bi Isus Hristos tražio od nas da idemo Njegovim putem kada čovek ne bi nosio u sebi, kao bogoliko biće, neprestanu težnju ka usavršavanju? Niža živa bića u prirodi snabdevena su “savršenim” instinktima koji se izgleda milionima godina nisu menjali ili usavršavali. Jedini je čovek u prirodi (da li od Boga takav stvoren ili je takvim postao?) nezavršen i nesavršen, “čardak ni na nebu ni na zemlji”. Pošto u njegovu genetsku strukturu nisu ugrađeni instinktivni mehanizmi, čovek je “osuđen” na doživotno učenje koje predstavlja njegov najelementarniji životni proces. Već u normalnom razvoju deteta primećuje se težnja ka usavršavanju (preko imitacije, zatim identifikacije, a onda i putem formiranja sopstvenog identiteta), u adolescentnom dobu mnogo više, ali i u toku celog čovekovog života, sve do smrti. Ovaj proces usavršavanja čoveka Jung je nazvao “individuacioni proces”, čiji viši stupanj razvoja može da bude označen hrišćanskim pojmom oboženja (theosis)

1951. G. Jung u svojoj knjizi Ajon: istraživanja fenomenologije Selfa, iz 1951. godine, piše: “Težnja ka teleozisu (grč. usavršavanje, razvijanje u pravcu jednog savršenijeg stanja) u smislu savršenstva nije samo opravdana već je urođena čoveku kao karakteristika koja za civilizaciju predstavlja jedan od njenih najdubljih korena. Ova težnja je tako moćna da može da postane strast koja svakog vuče u njenu službu” (u zagradi i podvučeno V. J. ). Smatrajući ovu čovekovu težnju ka savršenstvu arhetipskom, Jung otkriva i njenu negativnu stranu, ističući neku prisilnost u samoj težnji, a koja onda, nasuprot svesnoj kontroli, nastupa silovito i nekontrolisano, u saglasnosti sa arhajskom prirodom arhetipa.

Po svoj prilici, sledeći ovu tamnu stranu čovekove težnje ka savršenstvu, sledbenik arhetipske psihologije David Miler (D. Miller) obrušava se i na hrišćanstvo, postavljajući, ne samo pitanje: Kako biti savršen “kao što je savršen Otac vaš nebeski?” (Matej, 5, 48), kada je razlika između čoveka i Boga beskrajna, već i dovodeći u sumnju prevod grčke reči teleios (“savršen”), koja u Lukinom Jevanđelju (6, 36) glasi: “Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv. “

Zaista, nije nimalo beznačajno kako ćemo tumačiti Hristove reči (“Budite savršeni…”), naročito ako imamo u vidu da je ispravan onaj prevod u Matejevom Jevanđelju, koji su uostalom i rani crkveni Oci (Kliment Rimski, Kliment Aleksandrijski, Polikarp, Ignjatije, Irinej i drugi) prihvatili. Otkud onda, već kod Avgustina, a potom, mnogo kasnije, kod Lutera i Kalvina, u našem veku kod Karla Barta, odricanje mogućnosti savršenstva?

Ostanimo i dalje pri Senci čovekove težnje ka savršenstvu. David Miler misli da je ne samo teološki, već i sekularni život pod čvrstom vlašću ideje perfekcionizma koja je u osnovi religijska. “Istorijsko delo zapadne kulture takođe svedoči o prisutnosti ove ideje: utopizam od Platona do Skinera, nacizam i marksizam, američki tehnologizam, Tajar de Šarden i Mahariši, Fromov humanizam i Timoti Liri kultura droge. Svuda se oseća fanatizam kompulzije savršenstva.”

Mogli bismo onda da se upitamo, ne dolazi li naša uporna zamisao o neprestanom usavršavanju čoveka, na zemlji i posle smrti, od vekovne evropske ideje o usavršavanju društva, ideje koja bi, prirodno, bila nastavak ideje organske evolucije Čarlsa Darvina. Podsetimo se da je industrijsko društvo, zbilja, jedino društvo u istoriji koje se oslanja na neprestani razvoj, na očekivano i neprekidno usavršavanje.

Ranije nije bio običaj da se fanatizam, naročito u religiji i politici (dovoljno vidljiv kroz vekove) tumači na ovakav način, dovođenjem u sumnju, pa i odbacivanjem Hristovih reči o savršenstvu (za koje, istina, Miler misli da su rđavo prevedene, što znači da se i Hristova poruka čoveku ne odnosi na savršenstvo, već samo na milosrđe). Čovekov fanatizam filosofi i psiholozi objašnjavaju prvenstveno kao opasny devijaciju karaktera pod uticajem neke mentalne bolesti (koja se najčešće ne otkriva, ili se obelodanjuje posle smrti nekog političkog diktatora ili vođe neke fanatične sekte), devijaciju u čijoj je osnovi jako osećanje inferiornosti i upravo nedovoljna vera ili potisnuta sumnja u ideju koja se ljudima na fanatičan način saopštava.

David Miler (preko Junga) drukčije se odnosi prema težnji ka savršenstvu, tražeći od čoveka, s pravom, da kritički ispita u sebi pomenutu težnju, ukoliko je, naravno, uopšte u sebi otkrije. Ako se i ne bismo složili sa Milerom kada stavlja jednog pored drugog Platona i Skinera, Tajara de Šardena i Maharišija, ili Froma i Timoti Lirija, izgleda opravdana njegova kritika zapadne kulture koja, zbilja, kao da od početka novog veka stoji pod prinudom perfekcionizma.^[1] – A šta bismo tek danas, na samom kraju XX veka, mogli sve da kritikujemo u nasilnom mešanju Amerike u istoriju i savremenost drugih država, (naročito Jugoslavije), što je prilično uočljiv izraz osećanja perfekcionizma, praćenog luciferskom gordošću trijumfalizma!

Zaključak koji izvlačim iz Jungove ideje o arhetipu savršenstva u čoveku i Milerove ideje o perfekcionizmu-narcizmu u politici i religiji, dvoznačan je. Ako je težnja čovekova ka usavršavanju (korisnije je ostati na terminu usavršavanje, upotpunjavanje, ucelovljavanje, umesto savršenstvo) arhetipska, kao što tvrdi Jung, onda je ona – razmišljam sada kao hrišćanin – Bogom data čoveku, dakle, urođena je. Čovek prirodno teži usavršavanju, radi čega drugog, no da se postepenim usavršavanjem (kroz eone eona “vremena”) približi Liku svoga Tvorca, koji je “na početku početaka”, prahu zemaljskom udahnuo Svoj Duh i tako čoveka učinio, ne samo prirodnim živim bićem već i duhovnim, potencijalno spremnim da se usavršava (creatio continua). Ne ulazim sada u razloge (uostalom nejasne i tajanstvene) da svaki arhetip u čoveku (znači, i ovaj o savršenstvu) neminovno nosi u sebi ili sobom, svoju tamnu, senovitu, negativnu, da li da kažemo, lucifersku stranu. U odgovoru na ovo veoma podsticajno pitanje, zadržao sam se namerno na negativnoj strani težnje ka usavršavanju kako bismo je u sebi na vreme prepoznali i tako srećno umakli njenoj mogućoj zamci. Osvešćivanje u sebi ove arhetipske Senke, naročito je važno za svakog religioznog čoveka, sklonog, inače, kada ovu svoju Senku ne prepozna, svakovrsnom nametanju svoga uverenja drugima, što, nekad, završi opasnim fanatičnim perfekcionizmom.

Prihvatam, inače, oba prevoda grčke reči teleios, i u Matejevom i u Lukinom Jevanđelju, kao tačna, jer i jedna i druga reč (savršenstvo i milosrđe) u suštini su Hristovo jevanđelje. Naše milosrđe je conditio sine qua non svakog daljeg mogućeg usavršavanja. Sledeći, dosledno, strpljivo i pažljivo Hrista kao naš jedini Put, Istinu i Život, primenjujući, jednom reči, u životu ono što nam je On ostavio i pokazao (kako valja ispravno živeti) najbolji je način da se izbegne, u svakom čoveku, u hrišćaninu naročito, uvek prisutna opasnost zloupotrebe i izneveravanja arhetipa usavršavanja.