Visibaba: Rešenje za Alchajmerovu bolest ali I otrov

279

Ova malena lukovičasta biljka visoka je svega petnaestak centimetara. Njeni plavičastozeleni uski, dugi listići imaju po sredini izrazito naglašeni uzdužni žleb. Oko dva centimetra duge spoljašnje latice uzdižu se i odvajaju od unutrašnjih, kraćih latica prošaranih zelenim ili žutim mrljama. Zvonast venčić stvara šest latica raspoređenih u dva kruga. Cvetovi su pognuti, slabog mirisa. U svakoj od tri pregrade cveta, nalazi se po nekoliko semenki. Zanimljivo je da seme visibabe raznose, ni manje, ni više nego – mravi!

Visibabe rastu u listopadnim, mešanim ili zimzelenim, poplavnim nizijskim šumama na svežim, hranljivim, blago do umereno kiselim zemljištima i livadama. Na Balkanu su samonikle, pa se veoma često gaje u baštama kao ukrasno bilje. U svetu se intenzivno proučavaju, zbog specifičnih proteina i alkaloida koji se nalaze u njihovom tkivu. Smatra se da baš u ovom nežnom cvetu leži rešenje za borbu protiv Alchajmerove bolesti, i to u vidu galantamina.

Lukovice visibabe su otrovne!!! Sadrže galantamin, koji je u većim količinama smrtonosan, a u malim količinama se koristi kao lek rane Alchajmerove i vaskularne demencije. Posebnu vrstu otrova proizvode za odbranu od isekata (mali proteini iz grupe aglutinina) i na taj način obezbedjuju svoj opstanak.

Lukovice visibabe se sade od avgusta, do polovine septembra. Galanthusu nivalisu najviše odgovara polumračno mesto, pa je najbolje osigurati mu slabiju senku retkog grmlja i drveća. Lukovice treba zasaditi na dubinu od 5 do 10 cm. Najbolje ih je saditi u grupama od po 15 do 20 komada, jer će bez obzira na to o kojoj se sorti radi, tako lepše izgledati. Treba voditi računa da se ipak ostavi dovoljno mesta između lukovica, jer će svaka od njih da stvori jos brojne postrane lukovice, pa će za nekoliko godina pokriti čitavu površinu. Nakon cvetanja visibabe stvaraju plodove od po nekoliko semenki, koje treba ostaviti na biljci, jer one sadrže specifična ulja koja privlače mrave, i tako se, kao što rekosmo, ova biljka zapravo razmnožava.

Kada nastupe hladni jesenji dani, visibabe treba zaštititi prekrivanjem mesta gde rastu zemljom i tresetom. Na proleće ih je poželjno „počastiti“ kompleksom mineralnih đubriva.

Postoji više od 20 vrsta visibaba, koje se razlikuju po veličini, obliku i izgledu, odnosno šari na cvetu, kao i periodu cvetanja. Veoma su popularne, tzv. „džinovske visibabe“, Galanthus elwesii, visoke čak 25 cm, koje cvetaju nešto ranije od običnih.

Ukoliko nam se dogodi da visibaba ne cveta, to je siguran znak da joj je potrebno rasađivanje. To se radi odmah nakon perioda u kom je trebala da cveta, i to tako što se lukovice izvade, odvoje, a zatim stave u pripremljene rupe dubine 15 cm, ispunjene humusom. Visibaba se može gajiti i u saksiji, i u tom slučaju se presađuje leti, tokom perioda mirovanja. Saksija ne treba da bude izložena jakom suncu, jer, kao što smo već pomenuli, visibaba preferira senovite prostore. Sve u svemu, ova malena lepotica uopšte nije komplikovana, i veoma je dobar izbor za početnike u cvećarstvu.

Izvor: agrotv.net

PODELI