Šta je sreća i zašto nam nedostaje?

0
198

Vrlo često, ako pitamo ljude koji je smisao njihovog života, odgovoriće nam da žele da budu srećni.

Sreća je vrlo visoko na lestvici želja mnogih ljudi. Načini na koje ljudi doživljavaju sreću kao načini na koje je postižu su veoma različiti, tako da možemo reći da postoje i sasvim različite definicije sreće. “Svi ljudi traže sreću sa manje ili više snage i upornosti, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje“ – Ivo Andrić. “Bojim se. Puste te da budeš srećan samo kad se spremaju da ti oduzmu nešto.“ – H.Huseini. “Mukotrpna borba za dosezanjem visina je dovoljna da ispuni ljudsko srce. Sizifa moramo smatrati sretnim“ – A.Kami.

Kao što vidimo, definicije sreće su veoma različite i kod velikih mislilaca. Zašto je to tako? Da li postoji zapravo jedan univerzalni recept za sreću? Posebno ako je Jung smatrao da kod svih ljudi postoji kolektivno nesvesno u kojem se pojavljuju univerzalni ljudski arhetipovi, tj.simboli. Da li postoji simbol sreće? Ili je sve to individualno? Je li sreća dostižna ili „je lepa samo dok se čeka“, kao što je rekla Desanka Maksimović? Da počnemo iz početka, kao što valja…

Sreća kroz istoriju ljudske misli

Da bismo mogli naći valjanu definiciju sreće, moramo se osvrnuti na to kako je sreća bila opisivana kroz istoriju. Kada se radi o velikim grčkim filozofima, stoici (osnivač ove škole je grčki filozof Zenon) su, na primer, smatrali da se ljudska sreća može dostići kroz moralno delovanje. Dakle, vrline kao što su umjerenost, razum, pravednost su te koje čoveka mogu dovesti do stanja blaženstva, zadovoljstva i sreće. Epikur je, s druge strane, smatrao da je ovozemaljsko uživanje najveće dobro kojem bi ljudi trebalo da teže i kome su podređene sve druge vrednosti. Najveće ljudsko zlo je bol koji bi trebalo izbegavati. Vidimo koliko je poimanje sreće bilo različito i takođe vidimo da je bilo usko vezano da ono što su dati mislioci smatrali vrhovnim vrednostima. Kada se postignu te vrednosti, onda doživljavamo sreću. Ali kod mnogih ljudi su te vrednosti sasvim različite, što ove dve starogrčke škole i pokazuju.

Srednjovekovno hrišćanstvo je smatralo da ovozemljska sreća nije od posebno važnosti i da se istinska sreća doživljava sa one strane, posle smrti u jedinstvu sa Bogom. Naravno, ta sreća je uslovna, odnosno zavisi od toga koliko smo je u ovom životu zaslužili. Ako nismo poštovali određene vrednosti koje religija propisuje, onda nećemo moći doživeti sreću sa one strane, pa se odmah nameću i razne slike pakla nakon ovog života, na koje samo jedan pogled razvejava zablude da ćemo biti srećni ako nismo bili dobri. Dakle, ovozemaljske „sreće“ nisu važne, važno je ispunjavati određene vrednosti koje će se valorizovati nakon smrti, u vidu raja i blaženstva.

Novija hrišćanska misao, bar kada su neki hrišćanski mislioci u pitanju, smatra da su stanja raja i pakla zapravo stanja ljudske duše koje je ona sama izgradila tokom života, a ne neka geografska mesta u koje duša ide nakon smrti, pa samim tim ona duša koja je živela u skladu sa vrednostima kao što su: dobrota, pravednost, samilost itd.će se naći u stanju blaženstva. Ovaj stav nadalje znači da postoji univerzalna težnja svakog čoveka ka vrlo sličnim vrednostima čijim ostvarenjem se, i pored možda muka i prepreka na koje nailazimo, dostiže sreća. Najveća hrišćanska vrlina je ljubav kojoj je sreća podređena. Nije najvažnije da budemo sretni već da volimo, čak iako to od nas zahteva određenu žrtvu. Dakle, vezivanje za materijalne stvari preko kojih smatramo da možemo da dosegnemo sreću nije nešto što će nam je obezbediti na duge staze jer „taština,taština,sve je taština“(Knjiga Propovednikova,Biblija). Ono što će nas usrećiti je ljubav, ostvarenje sebe kroz Drugog. Ovaj stav je često bio i pogrešno tumačen u smislu da hrišćanstvo sasvim zabranjuje ovozemaljske radosti i sreću. Ako bismo se oslonili na manje rigidan hrišćanski stav, zaključili bismo da sreća nije u prolaznim stvarima, već u ljubavi i otvaranju sebe Drugom, kroz ljubav, posvećenost i žrtvu. Hrišćani smeju da se raduju, a najviša radost je život u skladu sa Bogom.

U novijoj filozofiji, Kant, na primer, smatra da sreća nije najvažnija ljudska vrednost, već „ispunjenje etike, odnosno, moralnog zakona“. U tom smislu Kant je blizak hrišćanskoj filozofiji. Ako bismo morali birati između sopstvene sreće i ispunjena naše moralne dužnosti, ovo drugo bi, po Kantu, svakako bilo bitnije, iako ponekad ne bi kod nas izazvalo osećanje sreće. Marks smatra da je sreća celokupnog društva neophodna da bi se svaka jedinka društva osećala srećnom.

Artur Šopenhauer je bio veoma pesimističan kada je ljudska sreća u pitanju. Pošto je smatrao da „živimo u najgorem od svih svetova“, nije baš bio previše veseo, ali je dao recept kako da ostvarimo ne sreću, nedajbože, već podnošljiv život, a to je „ da imamo veoma niska očekivanja od života“. Ako ništa dobro i ne očekujemo, nećemo patiti zbog neostvarenja svojih želja, pa ćemo, kako tako, biti zadovoljni onim što imamo. Šopenhauer i pored svoje genijalnosti kao veliki filozof, ne bi baš danas prošao kao dobar motivacioni govornik. Buda je smatrao da se sreća može dostići onda kada neumitno shvatimo da smo nesrećni. Rađamo se u svetu neizbežnog bola, patnje i smrti. Uzrok naše nesreće su naše želje i neprihvatanje patnje. Kada prestanemo da se vezujemo za stvari iz materijalnog sveta, prestaćemo da patimo i ostvarićemo blaženstvo t.j. sreću. Ima istine u tome. Ali da li to znači da ne bi trebalo da imamo želje uopšte? Svaki iole pametni čovek bi se od te pomisli zamorio.Hm…

Sreća i očekivanja

Jedan terapeut u jednoj knjizi (sad već više ni ne znam koji terapeut i u kojoj to knjizi) je opisao slučaj jednog svog pacijenta koje je bio depresivan. Svaki pristojan laik zna da depresivni ljudi ne doživljavaju baš mnogo sreće. Kada je ušao malo u logiku tog pacijenta ovaj mu je poverio da se oseća „otcepljenim od sebe, kosmosa i drugih ljudi“ zato što je naučio da nema nikakva očekivanja. Ako nema očekivanja i želje, onda ni u čemu ne može da pogreši i želje koje nije ni želeo neće se ostvariti. Ako bi pak želeo neke želje, a one se ne bi ostvarile, onda bi se osećao razočaranim i nesrećnim a to ne želi, pa je bolje ovako, da se oseća tupim, bezvoljnim i sivim.

Terapeut je pomislio kako je to luda i neobična logika: biramo da ništa je uradimo da se ne bi razočarali, pa kad ne radimo ništa onda ne možemo sebe ni smatrati neuspešnim. Ali bez želja nema sreće, izgleda. Ipak, biće da je Buda smatrao da se ne vezujemo za prolazne stvari u smislu toga one definišu našu vrednost jer vredimo i možemo biti sretni i kada nešto nemamo. Ali, ako se previše udaljimo od sveta i sebe kao i svojih autentičnih želja, ni seća nam neće biti blizu. E, pa izgleda da je tačno da sreća prati hrabre… Dakle, želeti je u redu, ali ne smatrati da ne vredimo ako nešto ne ostvarimo.

Mit o sreći

Prema grčkoj mitologiji, na koju se uvek vraćamo, Kairos je bio bog sreće. Njegovo ime znači „pravi trenutak“. Kairos je bio najmlađi Zevsov sin i prikazivan je kao mladić bez odeće, namazan uljem koji ima čuperak na glavi. Ko ga zgrabi za čuperak, taj će doživeti sreću. Ali pošto je Kiaros uvek u žurbi, to je veoma teško izvesti. Zašto je sreća prikazivana na taj način? Ne slučajno, naravno.

Ovaj mit znači da je sreća stvar naše voljnosti da se potrudimo da je dosegnemo. Sreća nije stvar sudbine, položaja zvezda ili volje nemog boga. Sreća je stvar naše spremnosti da se usudimo da je tražimo i zgrabimo jer, kako smo videli, Kairosa nije lako uhvatiti. To takođe znači da sreću ne možemo osećati uvek.

Pošto se emocije dele na prijatne i neprijatne, prijatne emocije služe tome da nam daju znak da u toj situaciji možemo da ostanemo. Neprijatne emocije služe da nas navedu da iz određene situacije pobegnemo, da situaciju promenimo ili da sebe prilagodimo situaciji. To je evolutivna vrednost emocija. Ako bismo stalno osećali prijatne emocije, ne bismo mogli da obratimo pažnju na upozoravajuće signale iz okoline da nešto nije u redu. U jednom eksperimentu sa pacovima kojima je bio stimulisan određen centar u mozgu za sreću, kada pritisnu pedalu u kavezu, pokazano je da su je oni pritiskali do svoje smrti jer su zaboravljali da jedu i da se odmaraju. Tako je i sa nama. Kada bismo stalno osećali sreću, ne bismo mogli da se posvetimo ničemu drugom.

Prema transakcionoj analizi, sreća je prijatno osećanje koje osećamo kada ispunimo neke svoje važne želje. Srećni smo kada diplomiramo, kada nam se rodi dete, kada se zaposlimo itd. I to traje neko vreme, pa polagano bledi, kako rekosmo, zbog same prirode prijatnih osećanja. Ono prijatno što možemo svakodnevno da osećamo je zadovoljstvo, a ne sreća. Neki ljudi ne razlikuju sreću od zadovoljstva, pa misle da sreću moramo osećati mnogo često ili pak stalno, te su, samim tim, i nesrećni što sreću ne osećaju u toj meri. Dođosmo malo na ono Budino. Ne možemo sreću osećati stalno, ona je rezervisana za posebne trenutke, tj.kada ostvarimo neke svoje važne želje, ali možemo često osećati zadovoljstvo životom, onim što imamo.

Usreći me, moraš!

Kako živimo u vremenu gde je sreća vrlo visoko vrednovana, dolazimo i u situaciju da je jedino važno biti srećan i usmeren na svoja zadovoljstva.Tako dobijamo mnogo pojedinaca koji premalo obraćaju pažnju na druge ljude i njihove želje i potrebe, a mnogo pažnje obraćaju na sebe i na to kako da sebe usreće. Usrećiti sebe je potpuno u redu, ali je važno obraćati pažnju na druge ljude. Kada bismo stalno samo sebe usrećivali, teško da bismo bili u stanju da ostavarimo bliskost sa drugima, a to je važna odrednica sreće.

Narcisoidna usmerenost na pokazivanje sebe i svoje sreće drugima kroz društvene mreže, površne kontakte i jurnjavu za kratkotrajnim zadovoljstvima teško da može da dovede do dugotrajne sreće. Jednostavno zato što je u ljudskoj prirodi da bude povezana sa drugima na autentičan i blizak način. Stečeno ili urođeno, uopšte nije bitno. Tako dođosmo pomalo i na ono hrišćansko. Važno je da sebi budemo na prvom mestu, ali ne uvek. Nekada je važno da pustimo druge da nam budu na prvom mestu, a ta ravnoteža između nas i drugih je veoma individualna. U tome i je „nepodnošljiva lakoća postojanja“. Nema univerzalnog recepta. Dakle, ne možemo očekivati da budemo stalno srećni, niti da nas drugi stalno usrećuju ispunjavajući naše želje, kako to često bude kod ramažene dece. Onda nismo u stanju da podnesemo frustracije koje život nosi sa sobom, pa smo nesrećni. Sreća je kada pored bele mora postojati i crna boja jer “bez crne bi bela još izbledela, bez crne bela ne bi vredela…(Đorđe Balašević).

Opet postoje ljudi koji imaju takozvanu zabranu na sreću. Često to bude kod depresivnih ljudi koji su vrlo usmereni na to da usreće druge ljude i da ispunjavaju svoje dužnosti, a vrlo malo misle na sebe i svoje želje. Pritom često sebe dovoljno ne vrednuju. To su dobri preduslovi za nesrećan život.

Formula sreće, da ili ne?

I na kraju, da vidimo šta se sa tom srećom da valjano uraditi. Za životnu sreću je važno voleti sebe bezuslovno to jest, ne očekivati da ćemo voleti sebe kada postignemo ovo ili ono ili kada taj i taj počne da nas ceni. Volimo sebe jer jesmo! Dovoljno je. Zatim je važno imati vrednosti. Najvažnije životne vrednosti su: život, sopstvena deca, zdravlje, autentična životna uverenja, pa tek onda materijalne vrednosti koje su važne, naravno, da bismo preživeli i pristojno živeli, ali nisu najvažnije da bismo morali sve da uradimo za „automobil te i te marke“.

Znači, važno je da preispitamo koje su to naše autentične vrednosti za koje se zalažemo, da u odnosu na te vrednosti formiramo važne životne želje i ciljeve, pa, kad ih ostvarimo, osećaćemo sreću. Naravno, moramo da se usudimo na tako nešto, jer Kairos neće čekati večno…A u međuvremenu, utešno je da znamo da je nekad sasvim dovoljno da se osećamo zadovoljnim. Veliki mislioci su nam pružili dovoljno vrednosti da možemo one koje su nama važne sami da izaberemo. Pažljivo birajmo, jer na kraju sreća je stvar našeg izbora.

Izvor: Danas / Autorka Adrijana Pejaković je dipl.psiholog, psihoterapeut u edukaciji