Ko sam ja sada, a ko bih voleo da budem u novoj godini
Već sredinom decembra ceo grad poprimi taj sjaj. Trgovi svetlucaju, šetnja ulicama podseća na neku scenu iz holivudskih božićnih filmova, ušuškani ste u kaput i debeli šal ali, iako je hladno, vama je toplo oko srca. Razmišljate o poklonima, o dekoraciji jelke, proslavi Nove Godine, božićnom ručku. Novogodišnji i božićni praznici zaista jesu možda najlepši praznici u godini. Svi se u tom periodu nekako magično osećamo. Ipak, praznična euforija je skoro neizbežno praćena prazničnom depresijom. Fiziološki, ovo je normalna reakcija organizma koji je danima bio toliko uzbuđen i hiperaktivan, u koji je danima unošena poveća količina relativno nezdrave hrane i pića, i koji depresivnim raspoloženjem šalje signal mozgu da je umoran, istrošen i željan detoksikacije.
Svrha ovog članka nije da pokuša da vas ubedi da proslavite ove praznike na ovaj ili onaj način, niti je tu da daje „praktične“ savete o tome kako izgledati za „Novaka“ i na koji način „smuvati“ nekoga, niti pak da vas savetuje da se manete svih proslava i novogodišnju noć provedete u krugu najbližih prijatelja ili sa partnerom ispred kamina uz čašu vina i jeftinu romantiku. Kako god da odlučite da proslavite ove praznike, ono što bih ja volela jeste da ostavite sve te burne emocije po strani, da se na trenutak izmaknete iz tog „ludila“. Udahnite duboko i postavite sebi sledeće pitanje:
Ko sam ja sada, a ko bih voleo da budem na kraju godine koja mi predstoji?
Verovatno ste i ovo hiljadu puta mogli da čujete i vidite u američkim sladunjavim filmovima, ali dajte mi vremena da vam objasnim kako ja gledam na tu priču o Novoj Godini.
Prošle godine sam i sama postavila sebi to pitanje, donela svoju „new year’s resolution“ i zapisala je u svoj dnevnik. Ova „želja“ nije bila u vezi ni sa čim što je materijalno i opipljivo, ali nije bila ni suviše apstraktna i nerealna. Poželela sam da narednu godinu posvetim radu na poboljšanju svog samopoštovanja i svoje autonomnosti. Dakle, poželela sam da radim na sebi, da menjam sebe na bolje. To nije bila nikakva svečana zakletva da ću 365 dana i 24 časa dnevno naporno raditi na tome. To je zapravo bila samo jedna obična rečenica na jednoj običnoj stranici mog dnevnika. Čak nije bila ni ispisana hemijskom olovkom drugačije boje, niti slovima drugačije debljine. Ali ipak, bila je to misao koju sam kristalno jasno tada imala u glavi, kao svoju MISIJU koju želim da ispunim tokom naredne godine, kao nekakvo proročanstvo koje mora da se ispuni. I što je najvažnije od svega, svim srcem sam osećala da to zaista želim da postignem, i da to zaista jeste ključna stvar na kojoj je u tom trenutku trebalo da radim.
Znate onu čuvenu rečenicu „pazi šta želiš – možda ti se ostvari“? Verovatno pretpostavljate šta ću sada reći. Kada se sada osvrnem na 2017. godinu, sada kada je ta teška godina puna uspona i padova na izmaku, mogu sa ponosom da kažem da sam ja svoju misiju ispunila. Naravno, nisam nivo svog samopoštovanja i autonomnosti dovela do savršenstva (jer su to stvari na kojima se radi do kraja života), ali sam se na tom planu popela na jedan novi stepenik, prešla na naredni nivo. Pritom, nisam naizgled ništa konkretno radila da bih to uspela. Sve što sam uradila bilo je to što sam „pustila svoju misao u univerzum“ i otvorila srce za sve što mi taj isti univerzum šalje. Jednostavno, pustila sam život da mi se dešava, slušala sebe i glas svoje intuicije, i prepustila se tom uzburkanom moru života da me nosi. Bilo je jako loših dana, jako velikih i crnih talasa koji su me gurali na dno. Trebalo je da stisnem zube i da ne posustajem, trebalo mi je mnogo podrške, mnogo hrabrosti, mnogo volje. Ali imala sam cilj, i to me je održavalo, jer sam znala da će loši dani proći i da ću se jednog jutra probuditi spokojna. Sa druge strane, bilo je i jako divnih dana koji su me ponovo vraćali na površinu i na kojima sam se ljuljuškala bezbrižno i lako. I kao da je univerzum (ili kako god ga nazvali) u moj život donosio baš takve događaje kroz koje sam učila o sebi, borila se sa sobom, prihvatala i prevazilazila sebe. Kao što su lekcije u udžbeniku sve teže, pa onu na kraju ne možete razumeti ukoliko niste sasvim shvatili suštinu one iz sredine knjige, tako su i stvari koje su mi dolazile u život tokom ove godine bile sve teže, ali sam i ja bila sve spremnija za njih. Pitate se možda odakle mi snaga da se borim, kako se ne umorim. Magična reč glasi –PRIHVATANJE. Sve što mi se desilo otvorenog srca sam prihvatila, izvlačila pouke iz svega, svemu tražila razlog postojanja i ono dobro što treba da usvojim kako bih mogla dalje da koračam. Jer, ako propustite da sakupite novčiće na tom nivou, nećete moći da preživite naredni nivo.
Tako je i u životu. Kako odrastamo, nivoi su sve teži, ali smo i mi sve zreliji i sve spremniji da se borimo. Ukoliko potiskujemo, guramo pod tepih, ignorišemo, ono što možemo danas ostavljamo za sutra – doći će nivo koji nećemo uspeti da pređemo. Kao kada „zapnemo“ u nekoj kompjuterskoj igrici i slomimo se svaki put kada ugledamo „game over“ na ekranu. Ali, ukoliko smo svesni, probuđeni, otvorenog i junačkog srca, i ako prihvatamo sebe i svoj život baš takvog kakav jeste, pobedićemo. Nema drugog načina da pobedimo, iako je put do pobede pun stranputica i ćorsokaka. Taj put je istovremeno i najteži i najlepši. Najteži je, jer moramo hiljadu puta da padnemo, povredimo se, ustanemo i otresemo prašinu sa kolena i tako ranjeni krenemo dalje. Najlepši je, jer osećamo harmoniju i mir u sebi, jer smo zadovoljni, sve jači, sve hrabriji i sve življi.
Velike životne promene su neminovno praćene težinom u grudima. Možete imati utisak da je ta stena u grudima preteška i da će vas smrskati. Ti periodi su obojeni strahom koji se može činiti neizdrživim. Da, treba imati mnogo snage za borbu. Treba se dobro naoružati – verom, ljubavlju, iskrenim prijateljima, strpljenjem. A kada naučimo da se prepuštamo, da prihvatamo, i da u svemu vidimo pozitivnu stranu, imaćemo najpouzdanije oružje u rukama. Stajaćemo hrabro, sa nogama čvrsto na zemlji i sa mačem u rukama, kao heroj koji u zoru tiho i mudro posmatra bojno polje na kome će voditi glavna bitka u ratu. Nabacite osmeh i podignite mač, jer ova borba nije bilo koja borba, već borba koja sigurno donosi pobedu.
Zato hajde, zapitajte se – ko sam ja sada, a ko bih voleo da budem na kraju godine koja mi predstoji? Samo polako, isključite mozak na trenutak. Osetite to u stomaku, ili u srcu. Stavite po strani sve misli i samo osetite. Sačekajte, oslušnite, opustite telo i uđite u sebe. Čujete li kako negde duboko unutra odzvanja mekan glasić? To je intuicija. Ispratite je. Zapišite to negde i zapamtite šta ste zapisali. A onda se samo pustite, kao niz tobogan. Prihvatajte i volite sebe, učite iz svega što vam se dešava. I kada dođe kraj decembra 2017. vidite gde ste, šta ste postigli, da li ste zadovoljni time. Pratite sebe i sagledavajte svoj život, i videćete kako ćete rasti i razvijati se baš u onakve ljude kakvi želite da budete.
Srećna Nova godina! 🙂
Izvor: pricajmootome.rs
