Erik Klepton: Neke rane nikad ne zarastu

253

Život slavnog bluz i rok kantautora Erika Kleptona uglavnom su krojile žene koje su mu pomagale da odustane od droge i alkohola, ali i da preboli smrt četvorogodišnjeg sina Konora kojeg je prethodno dugo čekao.

Staru izreku da nas ono što nas ne ubije ojača, na svojoj koži osetio je i bluz i rok kantautor Erik Klepton. Njegov život obeležila je stalna borba sa osećajem griže savesti zbog preranog gubitka sina, pa iako su postojali dani kada od tuge nije mogao da ustane iz kreveta, uspeo je da smogne snage i uz pomoć rada nastavi dalje. Još u najranijem detinjstvu otkrio je svoj muzički talenat koji mu je utro put velike popularnosti. Rođen je 30. marta 1945. godine u Ripliju u Engleskoj, kao prvi sin šesnaestogodišnje Patriše Moli Klepton i dvadesetčetvorogodišnjeg vojnika Edvarda Voltera koji je po njegovom rođenju napustio porodicu. Erik je zato rastao u kući svoje bake Roze, dugo verujući da mu je majka zapravo starija sestra. Kada je napunio osam godina njegova mama se preudala i otišla za Kanadu, dok je malog Erika ostavila sa bakom. Prvu gitaru dobio je upravo od nje za trinaesti rođendan, pa iako mu je ovaj instrument izgledao teško i ružno, prvi put je uzeo u ruke tek kada je napunio sedamnaest godina i kada je oformio svoj prvi bend The Roosters.

– Moje detinjstvo bilo je sve samo ne tipično odrastanje. Iako se moja baka trudila da nadomesti sve što mi je falilo, oduvek sam osećao ogromnu prazninu u duši i u srcu. Nisam znao ko mi je otac, a za majku sam mislio da mi je starija sestra. Sve to i nije bilo tako strašno dok nisam krenuo u školu, a majka zauvek napustila naš porodični dom. Iako je to bilo neko prošlo vreme u kojem su ljudi bili mnogo smireniji, deca umeju da budu zla kao što nijedan odrasli čovek to ne zna. Nazivali su me pogrdnim imenima, trčali su za mnom i zadirkivali kad god su stigli, što im je izgleda bio neki hobi. Kada bih se vratio kući iz škole, trčao sam u svoju sobu i, da me niko ne vidi, plakao satima. Iz tih suza proistekla je želja da počnem da stvaram muziku – započinje Erik.

Iako mu je bilo teško da se uklopi sa drugom decom, sviranje gitare počelo je polako da mu donosi popularnost o kojoj nije ni sanjao.

– Kada sam sa sedamnaest godina počeo da sviram, svi su me odjednom zavoleli i javljali mi se na ulici, što me je pomalo bolelo. Još tada sam zbog nesigurnosti rešio da stvorim svoj svet u kome ću sebi biti glavni – objasnio je Klepton.

Devojke su volele njegov talenat za pevanje i u ranoj mladosti imao je dosta ljubavi zbog kojih je patio. Mnoge devojke koje je upoznavao, ostavljale su trag u njegovom srcu.

– Od sedamnaeste godine pa do dvadeset pete živeo sam punim plućima. Svašta sam radio, pio sam, drogirao se i menjao žene. U neke sam se zaljubljivao, a nekima se ne sećam ni imena. Stvarao sam predivne pesme, a neke od njih su danas veliki hitovi – iskren je muzičar.

Baš u tom periodu, sedamdesetih godina, Klepton je započeo svoju solo karijeru koja je naišla na ogroman uspeh. S druge strane, njegov privatni život počeo je da se ruši. Prva velika ljubav desila mu se sa Peti Bojd, ženom svog najboljeg prijatelja sa kojim je dugo godina sarađivao.

– Malo pomalo ona je postajala moja opsesija. Baš onako kada nešto ne može da vam izađe iz glave ma koliko se trudili da ne razmišljate o tome, a činjenica da je ona žena mog najboljeg druga stvarala mi je neki čudni osećaj, gorak i sladak u isto vreme koji me je izjedao – kaže Erik i objašnjava kako mu je jedan od najgorih dana u životu bio upravo taj kada je rešio da svom drugu Džordžu saopšti ko je njegova ljubav.

– Dugo sam razmišljao šta da radim. Nije da se nisam borio, ali sam svakodnevno osećao sve veću potrebu da Peti uzmem u naručje, da prodrem u nju i da bude samo moja. Njihov brak se i onako raspadao, i pomislio sam da nemam šta da izgubim. Nisam imao izbora, morao sam nešto da učinim. Možda će neko pomisliti da sam bio sebičan, ali nisam. Želeo sam da okončam agoniju koju smo sve troje stalno osećali, a koja se poput crnog oblaka nadvila nad našim glavama. Nas dvoje smo već bili u vezi i čini mi se da nimalo nismo bili diskretni. Odlučio sam da budem kavaljer i da svu krivicu prihvatim na sebe. Kada sam Džordžu saopštio da smo zajedno, činilo mi se kao da je on to već znao – priseća se legendarni muzičar dok je poput mnogih rok zvezda imao ogromnih problema sa bolestima zavisnosti koje su mogle da ga koštaju i života i karijere.

– Ne znam kako sam se upustio u sve to. Kada prvi put probate heroin, vrlo je teško da mu se kasnije oduprete, a i te sedamdesete bile su proklete u svakom smislu te reči. Nisam znao kud udaram. Stalno sam bio drogiran, a onda sam rešio da je došlo vreme da prestanem da od sebe pravim budalu i nađem način kako da sebi pomognem – istakao je muzičar.

Zajedno sa svojom voljenom Peti, Erik se jedno vreme povukao na imanje u Engleskoj, a njegova draga preuzela je brigu oko muzičara i učinila sve da ga izleči od heroinske zavisnosti. Svojom bezgraničnom ljubavlju to je i uspela, i par se venčao na privatnoj ceremoniji 1979. godine. Međutim, iako je droga za njega postala prošlost, ovaj muzički genije počeo je da srlja u novi porok.

– Dugo mi je trebalo da priznam sebi da sam alkoholičar. Posle heroina, piće je došlo kao laka zabava, ali sam mnogo pio. Nisam mogao da zamislim dan bez pića, a onda kada sam prvi put shvatio da ne mogu da pevam u alkoholisanom stanju, pozvao sam svog producenta i rekao mu da sam postao alkoholičar. Tada sam razmišljao o samoubistvu, ali bi me od toga odvratila pomisao da ukoliko se ubijem i budem mrtav neću više moći da pijem. Zbog toga sam odustao od samoubistva – pričao je Erik.

Uz pomoć prijatelja i supruge, 1982. godine otišao je u Minesotu na lečenje i tamo proveo nepunih godinu dana, a po povratku ponovo počeo da radi punom parom. Taman kada su svu pomislili da je njegov život potpuno sređen, 1984. godine priznao je da je u vezi sa manekenkom Ivon Keli, sa kojom je godinu dana kasnije dobio ćerku Rut koju nije želelo da prizna sve do početka devedesetih. Svađe između njega i Peti postajale su sve češće jer ona nije mogla da ostane u drugom stanju, a kada je njegova ljubavnica Ivon 1986. godine rodila i sina Konora, par se razveo u miru i bez grubih reči.

– Želeo sam da Peti ostane trudna i sve smo pokušali. Išla je i na vantelesnu oplodnju, ali jednostavno nije išlo. Želeo sam decu više nego išta, a ona je postala nesnosna i kao da više nije želela da se bori za naše potomstvo. Ivon se pojavila kao neko ko hoće i može da mi ostvari tu žarku želju. Nisam bio zaljubljen u nju, ali sam je vremenom zavoleo. Kada se rodio Konor, rekao sam joj da je ona žena mog života. Moj razvod je prošao mirno, i zahvalan sam najdražoj Peti jer mi je dva puta spasila život. Zahvalan sam joj jer je shvatila moju potrebu da budem otac. Ona je divan i veliki čovek – istakao je Klepton.

Jednog sumornog jutra, marta 1991. godine, strašna vest probudila je Kleptona. Vrisak njegove ljubavnice uticao je na muzičarevu dugogodišnju nesanicu.

– Šta god radio ili ne radio u životu, koliko god vremena prošlo, nikada neću prestati da plačem kada se setim tog sumornog strašnog dana kada je moj sin poginuo. Sećam se da je Ivon sa decom bila kod prijatelja, a da sam ja bio u našem stanu u Njujorku. Telefon je zazvonio. Čuo sam krik, a onda nešto nalik rikanju lavice. Nisam mogao da razaznam o čemu Ivon priča, a pošto se malo pribrala, saopštila mi je: Konor je mrtav! Nisam mogao da poverujem da je umrlo dete od četiri godine, a onda kada mi je objasnila da je ispao kroz prozor sa četrdeset devetog sprata, shvatio sam da ga više nema. Odmah sam otišao kod nje, policija je već stigla, a telo deteta su odneli. Otišao sam u obližnji bar, naručio sok od borovnice, plakao ceo dan i celu noć, a potom krenuo u mrtvačnicu da identifikujem telo. Sto je bio tako veliki, a on na njemu tako mali. Iako je njegovo telo bilo u komadima, lice mu je nekom srećom ostalo nepovređeno. Izgledao je tako mirno, kao da spava. Bilo je strašno i to je ogroman bol – sa tugom u glasu i suzama u očima opisao je muzičar.

Narednih deset godina Erik se povukao u sebe i tiho patio za svojim najdražim sinom, a za njega je napisao i pesmu Suse u raju koja je osvojila šest Gremija. Danima nije izlazio iz kuće, borio se sa sobom, svojim demonima i trudio se da ne potone, a rad mu je pomogao da se povrati.

– Više ne mogu da plačem nad svojom sudbinom. Jeste mi bilo teško, nisam imao snage da ustanem iz kreveta, nisam video smisao svog života, ali život ide dalje. Radio sam kao magarac što je bila jedina stvar koja me je činila srećnim, a onda sam sreo nju – rekao je Erik, koji je krajem 1999. godine upoznao dvadesettrogodišnju Meliju Mekenri koja mu je svojom dečjom nevinošću vratila želju za životom i pomogla mu da ponovo postane društveno biće.

– Osvojila me je. Sreli smo se u prodavnici i čim sam ugledao njene krupne oči, znao sam da je ona prava, a da su sve pre nje bile samo pauze u iščekivanju Melije. Njena pozitivna energija uplela me je u paukovu mrežu. Satima sam mogao da slušam samo njen glas. Njena koža je bila baršunasta, a mirisala je na vanilu. Nisam skidao osmeh sa lica – prisećao se kantautor koji se svojom novom dragom oženio 1. januara 2002. godine u svom rodnom mestu. Od tada su postali nerazdvojni, kako to on voli da kaže, postali su jedno telo sa dve glave.

– Ne mogu da zamislim svoj život bez Melije. Čekao sam je pedeset četiri godine i konačno dočekao. Neki ljudi nemaju sreće, pa nikada ne pronađu svoju idealnu polovinu. Meni je Melija pomogla da ustanem i otresem prašinu sa sebe, mada neke rane u duši nikada ne zarastu – tvrdi Erik koji sa Melijom ima tri ćerke, Džuli Rouz, Eli Mej i Sofi Bel.

– Njih tri i moja supruga smisao su mog života. Ne mogu bez njih. Trudim se da im ispunim svaku želju. Jesam ih razmazio, ali se ne kajem zbog toga, volim ih svim srcem i nikada ih neću ostaviti – tvrdi Erik Klepton .

Priredila: Aleksandra Dimitrijević

Izvor: glossy.espreso.rs

PODELI