Kada su tema partnerski odnosi, brak, seksualnost, intimnost, treba uzeti u obzir kako je kulturološki odredjeno šta mislimo i osećamo o sebi i drugima kao o muškarcima i ženama.
Uzmedju muškaraca i žena postoje ne samo biološke polne razlike već se razlikuju u odnosu na predpostavke o socijalno propisanim ulogama koje su im primerene. Poruke o tome se prenose u porodici i one su sa jedne strane jedinstvene za odredjene porodice a sa druge strane odražavaju univerzalne kulturne predpostavke o muškosti i ženskosti. Mada su se društvena kretanja izmenila u pravcu veće ravnopravnosti žena tradicionalna patrijarhalna gledišta na brak/porodicu i dalje odolevaju.
Devojčice se još uvek vaspitavaju u skladu sa očekivanjima da je njihov glavni cilj da brinu o drugima i osećaju se ostvarenim kada pomažu članovima porodice da se lično razvijaju i grade harmonične odnose. One se vaspitavaju da u budućnosti preuzmu brigu o domaćinstvu i vaspitanju dece.
Otuda su kod žena izražajnije intuitivnost, brižnost, emocionalna otvorenost i saosećajnost-empatija za potrebe drugih, izrazitije preuzimanje odgovornosti za porodične odnose.
Ove odlike ih pripremaju za uloge koje igraju u porodicama kao mirotvorke u porodičnim konfliktima koje se prilagodjavaju interesima porodice, podredjujući im ponekad i svoju profesionalnu karijeru.
Za razliku od žena muški osećaj ostvarenosti se zasniva prvenstveno na postignućima umesto na negovanju ličnih odnosa. Muškarci žele da budu dobri muževi i očevi ali njihova definicija muškosti proističe uglavnom iz uloga van porodice.
Uspesi u spoljnom poslovnom svetu im omogućavaju da ostvaruju svoju tradicionalnu ulogu nezavisnog hranitelja porodice koji odlučuje o organizaciji porodičnog života, upravlja novcem, hrabrog i odlučnog zaštitnika porodice od opasnosti.
Ispunjenje tih očekivanja zahteva od muškaraca potiskivanje i prikrivanje ličnih osećanja, sposobnost da upravljaju osećanjima i budu manje osetljivi i spremni da odgovore potrebama drugih.
Za porodične terapeute je značajno kako se ovi kulturološki stereotipi odražavaju na svakog pojedinca i kako oblikuju njegov bračni i porodični život.
Kada iskoče iz stereotipa rodnih/polnih uloga i muškarci i žene mogu da dožive socijalnu osudu i pritiske od svojih najbližih članova porodice, što je teško podnositi i onda se većina radije uklapa u njih.
Polna i kulturološki senzibilna terapija priznaje nejednak status muškarca i žene u i izvan porodice.
Medjutim razvijanje senzibilnosti za pol istovremeno zahteva od terapeuta da ne podleže kulturnim stereotipima u okviru rodnih/polnih uloga, već da se interesuje za kulturu svake pojedinačne porodice, da bude radoznao i uvažava stavove klijenata, uz istovremeno razvijanje neutralnosti prema svojim uverenjima.
Razlike u okviru rodnih/polnih uloga uzmedju muškaraca i žena ukazuju na to da žene u brak ulaze spremnije za ulogu emocionalnog vodiča dok su muškarci nespremniji da pomognu da veza opstane. One smatraju da je za razvijanje bliskosti i intimnosti potreban razgovor o problemima, posebno razgovor o njihovoj vezi, dok muškarci smatraju da je smisao bliskosti u jednostavnim stvarima kao što je zajedničko bavljenje vrtlarstvom a ne u priči o odnosima.
Od načina na koji bračni par raspravlja o bliskosti, vaspitavanju dece, ili sa koliko uštedjevine treba da žive, zavisi opstanak braka. Put ka očuvanju braka je razumevanje uzroka neslaganja; muškarci i žene treba da prevazidju prvobitne razlike u usvojenim polnim stereotipima da bi razrešili sporne odnose.
Moja praksa ukazuje na to da se značajan broj žena još uvek oseća neravnopravnim u odnosu na raspodelu obaveza i odgovornosti u braku i porodici. U bračnim dijalozima muškarci često ženske primedbe na nedovoljnu angažovanost u kući doživljavaju kao sitničarenje, gundjanje i zakeranje. One očekuju od muževa da više vremena, inicijative i pažnje posvete komunikaciji, da više vremena provode zajedno i da su posvećeniji negovanju partnerskih odnosa. Lošim aspektima braka smatraju upravo aspekte loše komunikacije u pogledu toga da nema razumevanja medju partnerima, nema prave komunikacije u kojoj bi se tragalo za zajedničkim rešenjima već svako ostaje pri svojim stavovima.
Na pitanja koliko često i o čemu medjusobno razgovaraju, većina bračnih parova odgovara da samo uveče kratko razgovaraju, najčešće o deci, dnevnim obavezama i aktivnostima, redje o sebi i svom odnosu. Oni se slažu u tome da su inicijatori bračnih razgovora češće žene nego muškarci, i da su najčešća polja sukoba razgovori o troškovima, deci i planovima za budućnost.
Psihološkinja Ljiljana Filipović
www.psihoterapija.biz
