Da li je moje dete narkoman?

429

Zavisnost je opsesivno kompulzivna bolest

Kompulzija, odnosno prisila, prinuda da se nabavi i uzme droga leži u osnovi dinamike zavisnosti. Potiče iz  hipotalamusa ili “starog mozga”, iz onog istog dela mozga koji reguliše potrebu za disanjem, hranom, seksom, preživljavanjem. Kada dođe do razvoja zavisnosti potreba da se uzme droga kvalitativno postaje slična drugim bazičnim biološkim potrebama. Po intenzitetu ova potreba je jača od svake pojedinačne nagonske potrebe, možda bi se pre  mogla uporediti sa zbirom svih nagonskih potreba. Mogli bi smo reći da zavisnik nikoga i ništa ne može da želi kao što želi drogu. Ovo je biološka osnova kompulzije.

Na psihološkom planu se javlja opsednutost drogom, njenom nabavkom, uzimanjem i efektima. Opsesivne ruminacije na ove teme (Kako da nabavim novac za drogu, od koga da je kupim, sa kim da je uzmem, gde da je sakrijem) vremenom postaju jedini psihološki sadržaji. Sve druge želje, potrebe i aktivnosti potiskuju se u drugi plan i vremenom potpuno gase. To dovodi do psihološkog osiromašenja.
Gubitak kontrole je u tesnoj vezi sa kompulzijom  i predstavlja prvi znak zavisnosti. Snažna kompulzija (prisila, prinuda) da se uzme droga se sve teže može obuzdati i savladati svesnom voljom. Zavisnik može doneti svesnu odluku da ne uzme supstancu, a istovremeno, kao da neko spolja upravlja njim, činiti sve što je potrebno da je nabavi i uzme. Jedan moj pacijent to je opisao sledećim rečima  “Doneo sam odluku  da ne uzmem heroin, ne želim da ga uzmem, ali mi noge same idu kod dilera”.
Ukoliko je nekim stimulusom podstaknuta snažna žudnja za drogom ili alkoholom ili nekom aktivnošću, a zavisnik uporno pokušava da joj se odupre svojom svesnom voljom, ona, slično drugim snažnim instiktivnim potrebama, može dovesti  do suženja svesti – (“Pao mi je mrak na oči“) i on uzima supstancu iako je odlučio da to ne  čini.
Zavisnik nije u stanju da kontroliše ne samo to da li će i koliko često uzimati drogu već i koju će količinu uzeti. To je obično određeno spoljašnjim ograničenjima. Ukoliko poseduje veću količinu droge neće biti u stanju da je rasporedi na duži period, uzeće je u najkraćem mogućem roku. Zato  svi pokušaji da se ograniči ili smanji korišćenje droge ostaju bezuspešni.

Zavisnost je primarna bolest

Ponekad i sami zavisnici, ali znatno češće njima bliske osobe, u ordinaciji psihijatra, insistiraju da se traga za uzrokom zavisnosti, smatrajući da će to otkriće dovesti do “izlečenja”. Bez obzira kako i zbog čega da je nastala, jednom kada se zavisnost  razvije, ona postaje bolest sama za sebe koja ima svoju specifičnu dinamiku. Zavisnost nije samo simptom nekog drugog telesnog ili psihičkog poremećaja , ona je  ta koja može usloviti brojne druge psihijatrijske i telesne bolesti (depresiju , anksiozne poremećaje, psihotične poremećaje,  hepatitis B i C, toksični hepatitis, HIV infekcija itd.) .

Drugi problemi koje zavisnik može imati kao što su telesno oboljenje, poremećeni odnosi u porodici, depresija, ne završen proces tugovanja, problemi u školi ili na radnom mestu ne mogu se rešavati dok osoba ne prestane da koristi drogu.

Zavisnost je hronična, progresivna bolest

Jednom kada se zavisnost uspostavi ona sledi predvidljiv , progresivan tok. Ako se ne leči, uvek se pogoršava. Posledice vremenom postaju sve očiglednije i sve ozbiljnije. Javljaju se na svim poljima.

Po svom toku zavisnost je hronična bolest, slično diabetesu, hipertenziji, artritisu … Za zavisnost, kao ni za jednu od pomenutih bolesti, ne možemo nikada reći da je izlečena. Međutim, osoba koja je pogođena bilo kojom od ovih bolesti može imati zdrav,  srećan i produktivan život sve dok prihvata određena pravila ponašanja i ograničenja. U slučaju zavisnosti to podrazumeva potpuno uzdržavanje od uzimanja droge.

 

Mr. sci. Dr Jasmina Knežević -Tasić
spec psihijatrije
LORIJEN – specijalistička psihijatrijska ordinacija

PODELI