Postoji domaća biljka kojoj se pridaje velika važnost i u koju narod ima nepokolebljivo poverenje. On je naš univerzalni začin, sirotinjska hrana i najvažniji preventivni lek. Njegova zaštitnička moć prerasla je u mitove i legende, tako da je postao biljni simbol borbe protiv zlih sila: vampira, veštica, demona, ali i bolesti, epidemija i smrti. Naravno, ovde je reč o belom luku.
Beli luk je, prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača, veoma stara kulturna biljka. Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku.
Koristi se sveža ili osušena lukovica gajenih biljaka. Vadi se u kasno leto, očisti od spoljašnjih listova i koristi sveža ili se suši u termičkim sušarama. Danas se sve više za sušenje belog luka koristi postupak liofilizacije.
SASTOJCI. Čeno belog luka sadrži kompleks fruktozana (ugljenih hidrata), steroidne saponozide, šećere i mineralne materije kao što je selen. Najvažniji sastojci, od kojih i potiče delovanje ove droge su sumporna jedinjenja, derivati cisteina. U neoštećenoj biljci se nalazi aliin. Međutim, pri najmanjem oštećenju dolazi do promena pod uticajem enzima alinaze, pri čemu se stvara alicin, a njegovom oksidacijom dialildisulfid od koga potiče karakteristična aroma belog luka.
DELOVANJE I UPOTREBA. Iz istorijskih podataka se vidi da su još u starom, srednjem i mnogo godina u novom veku beli luk priznavale za lek službene medicine raznih naroda. Ali je u toku poslednjih vekova, a naročito u XIX veku gotovo potpuno izbačen iz farmakopeja.
Međutim, njegova tradicionalna upotreba u našim krajevima se očuvala sve do danas. Osim kao preventivno i kurativno sredstvo za vreme raznih epidemija, beli luk se koristi i u lečenju obolelog srca i krvnih sudova, zatim organa za disanje i varenje, protiv crevnih parazita, kao i u lečenju pojedinih živčanih i kožnih bolesti.
Zahvaljujući prisustvu sumpornih jedinjenja, aliina i alicina koji su fitoncidi, antibiotici višeg bilja, čeno belog luka zaista ima potvrđeno antimikrobno delovanje, pa se može koristiti u prevenciji i lečenju pojedinih bakterijskih i gljivičnih infekcija, a ovo delovanje bi se moglo povezati i sa tradicionalnom upotrebom kod prehlade i gripa. Antibiotici belog luka pokazuju jedno važno svojstvo u odnosu na industrijski proizvedene antibiotike. Oni ne uništavaju korisne mikrobe-fiziološke saprofitne bakterije i mikroorganizme koji normalno naseljavaju određene telesne sisteme. Dakle, beli luk deluje samo na štetne – patogene mikroorganizme.
Randomiziranim kliničkim ispitivanjima koja su prevashodno obavljena u Nemačkoj potvrđeno je da prašak belog luka primenjivan u visokim dozama snižava povišene količine triglicerida i holesterola u krvi, inhibira delovanje lipooksigenaza, pojačava fibrinolizu i smanjuje agregaciju trombocita. Pa zahvaljujući ovakvom delovanju može da se koristi ne samo u prevenciji već i u lečenju arterioskleroze.
Iako je na osnovu ovakvih istraživanja Komisija E odobrila upotrebu belog luka u prevenciji starosno zavisnih vaskularnih promena, odnosno njegovu upotrebu kao dopunske terapije djeti pri lečenju pacijenata sa povišenim nivoima lipida u krvi, ovakva upotreba još uvek nije potvrđena i odobrena od srtane FDA.
Ipak danas se svež beli luk i preparati, izrađeni od praška droge, alkoholno vodenog i uljanog ekstrakta koriste kao dodatak ishrani, za prevenciju i kao dopunska terapija poremećaja cirkulacije, povišenog krvnog pritiska i povećane količine lipida u krvi.
DOZE. Preporučena doza je 4g sveže droge, odnosno adekvatna količina preparata. Primenjuju se i manje doze, tokom dužeg vremenskog perioda, 0,8-1g dnevno u toku 4 meseca.
NEŽELJENI EFEKTI I KONTRAINDIKACIJE. Pored neprijatnog mirisa kože i daha, primena preparata može da izazove kožne, alergijske reakcije. Retko kada primena ovih lekova izaziva poremećaj crevne flore, a drugih štetnih efekata ili kontraindikacija nema.
www.apotekaue.rs
